Srpsko pozorište okrenuto samo sebi

Dojče Vele: Predstava Kamen Mariusa fon Majenburga u režiji Slobodana Unkovskog igra se u Hesiše Štats Teatru u Vizbadenu. Iako dosta sarađujete sa pozorištima i umetnicima širom sveta, ovo je Vaša prva predstava u Nemačkoj. Postoji li univerzalna pozorišna kultura, ili je pak svako pozorište univerzum za sebe?

Angelina Atlagić: „Ono što se meni dopada je to što je pozorište isto na svim meridijanima. Ja sam uglavnom radila po Evropi, ali sam upoznala umetnike iz Azije, Amerike, Latinske Amerike i došli smo do zaključka da je pozorište vrlo slično i da postoji taj jedan zajednički imenitelj. Pozorište je pozorište i svi govorimo jednim istim jezikom, ali moram da primetim da u svakoj zemlji postoji određena specifičnost. Za mene je bila velika promena rad u Rusiji. Tamo je sasvim drugačiji pristup poslu kostimografa nego što je to kod nas ili u Zapadnoj Evropi. Ja se trudim da sve to što bi moglo da me na neki način uznemirava u toku rada, iskoristim kao neku vrstu prednosti.“

Poslednjih godina sve češće radite i pozorišnu scenu. Koliko Vam je to pomoglo da se u potpunosti izrazite? U čemu je prednost toga kada sami radite i kostim i scenu?

„Poslednjih desetak godina sve češće radim i scenu i kostim, što je u nekim pozorištima, kao na primer u Nemačkoj, i običaj. Nije tako neobično da neko radi i scenografiju i kostimografiju i meni se čini da to daje jedan jedinstveni, vizuelni momenat predstavi. Za mene je to jedna vrsta većeg učestvovanja u predstavi, mnogo veći uticaj koji imam i dramaturški i rediteljski.“

Pratiti ili izbegavati trendove?

Postoje li trendovi u pozorištu, u pozorišnom kostimu, scenografiji? Da li ih Vi pratite?

„Trendovi postoje, ja se trudim istovremeno i da ih pratim, i da ih izbegavam. Ono što je u jednom trenutku trend čim se etablira i postane trend već postaje de mode. Slepo praćenje trenda vodi staromodnom pozorištu. Potrebno je stalno tražiti nešto novo.“

Koliko je srpsko pozorište autentično? Ima li ono šta da ponudi svetskoj umetničkoj sceni ili pak samo prati svetske trendove?

„Postoji ona struja koja je dominantna. To je ipak neko klasično pozorište, koje je više okrenuto samo sebi i ne prati mnogo trendove u inostranstvu. Mislim da su mlađi reditelji više okrenuti ka nečemu što je svetski trend, ka nečemu što je eksperiment. Mislim da je srpsko pozorište u ovom trenutku vrlo klasično i vrlo zatvoreno na neki način, ne komunicira mnogo sa svetom.“

Teško je izaći iz svoje zemlje

Pored brojnih nagrada, dobili ste i prestižnu nagradu Maks za kostime u predstavi Tomaža Pandura „Baroko“. Koliko Vam danas, nakon toliko godina rada, znače nagrade?

„Dobila sam nekoliko velikih nagrada u inostranstvu koje se dodeljuju po principu nominacija: u Grčkoj, u Rusiji i sada u Španiji. To mi zaista vrlo imponuje, jer mislim da je jako teško izaći iz svoje zemlje i raditi u nekoj drugoj sredini. To je već samo po sebi uspeh. Drago mi je da imam priliku i da me prihvataju da radim u inostranstvu, još ako su te predstave proglašene za najbolje kostimografije, to zaista smatram velikim komplimentom.“

Već ste dobili naredni angažman u Nemačkoj u berlinskoj operi. Šta još možemo da očekujemo od Vas u narednom periodu?

„Već sledeća predstava koju radim je u Moskvi u Studiju Fomenku. Reč je o ’Alisi iza ogledala’ u režiji Ivana Popovskog, jedan vrlo inspirativan tekst za kostimografa. Ponovo radim sa Slobodanom Unkovskim, u operi Madlenijanum u Beogradu radimo jednu novu operu 'Mandragola'.“

Autorka: Natalija Miletić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković