Stariji brat je postao Veliki brat

Afera sa NSA i drugim tajnim službama Amerike koje deluju u Nemačkoj proteže se već mesecima, zapravo, još od leta prošle godine kada je Edvard Snouden otkrio aktivnosti kojima se bave američke službe uz blagoslov i podršku nemačke agencije BND. Prisluškivana je i sama kancelarka. Parlament u Berlinu je osnovao anketni odbor koji istražuje aktivnosti NSA u Nemačkoj. A onda su usledila dva neprijatna iznenađenja za manje od nedelju dana: najpre je uhapšen saradnik BND, pod sumnjom da je radio za Amerikance kao dvostruki agent, a zatim je saopšteno da postoje indicije da je i jedan službenik u nemačkom Ministarstvu odbrane prodavao poverljive informacije Vašingtonu. Posle meseci balansiranja između uznemirenih glasača i želje da se ne uvrede moćni saveznici preko Atlantika, nemačka vlada je juče reagovala neočekivanom žestinom: pozvala je najvišeg operativca CIA u američkoj ambasadi da napusti zemlju. Još uvek se čeka zvanična reakcija vlasti Sjedinjenih Država.

Ako američki političari ne shvataju da je ponašanje njihovih službi nedostojno, onda su „izgubili kompas“ piše današnji Tiringiše landescajtung: „Možda je problem u njihovom načinu razmišljanja, da uvek i na prvom mestu valja braniti interese Amerike. Ali, osobe koje se zbog takvih stavova ponašaju kao poslovični slon u staklarskoj radnji – da bi ostvarili fantazije o tome da su svemoćni – moraju i da snose posledice. A posledica je to da se od njih udaljavaju prijatelji poput Nemaca, koji su nekada Amerikance posmatrali sa gotovo naivnim poverenjem.“ Mitelbajeriše cajtung komentariše: „Izbacivanje vodećeg agenta iz američke ambasade u Nemačkoj šalje jasan signal preko bare. Ne trebaju im ni prisluškivači NSA ni analitičari CIA da dešifruju sadržaj. Vašington samo treba da otvori uši da bi čuo glasno Dosta više. Efikasnije bi bilo da se Edvard Snouden pozove da svedoči pred anketnim odborom koji se bavi aferom sa NSA. (...) Pitanje je da li Berlin za to ima hrabrosti.“

Kelner Štat Ancajger podseća na period Hladnog rata, kada je Zapadna Nemačka uživala zaštitu Sjedinjenih Država od interesa Sovjetskog Saveza, koji je vladao Istočnom Nemačkom. „Koliko smo mi Nemci (sa zapada) poštovali Amerikance, makar od kako su se od okupatora preobrazili u zaštitnike i zatim u prijatelje. Mnogi građani, pre svega kancelarka, upravo se bude iz jedne iluzije. Oni shvataju da sve lepe priče o posebno bliskim odnosima ne vrede baš ništa ako se radi o interesima američke supersile.“ Na to se nadovezuje i Berliner cajtung: „Od Sjedinjenih Država, starijeg brata koji je nekada zaštitnički držao svoju ruku nad malom Nemačkom, sada je postao Big Brother, sveprisutni posmatrač. Izbacivanje predstavnika tajnih službi je prvi ozbiljan simbolični akt. Vlada počinje da svoje naivno, bajkovito poverenje zamenjuje trezvenim stavom prema Americi. Makar to i bilo bolno.“

Nojes Dojčland naziva špijunske operacije Amerike drskim: „Prijateljstvo između država – do sada neprekinuto – služi za političke govorancije. Lepo zvuči i ništa ne košta. Da ljudi mogu da mašu zastavama. A opet je zapanjujuće koliko su se vlada i pre svega kancelarka primili na te priče. Jučerašnja reakcija sa takozvanim izbacivanjem glavnog američkog špijuna u Nemačkoj svedoči o gorkom buđenju iz transatlantskog sna. Pošto to izbacivanje sigurno nije izvedeno bez direktnog ili indirektnog razgovora sa Obamom, može se pretpostaviti da je budilnik zazvonio i u Vašingtonu.“ Zidvest prese beleži: „Reakcija nemačke vlade na američke špijune u BND-u i ministarstvu odbrane gotovo da nije mogla da bude oštrija – makar ne među saveznicima. To je diplomatski hitac velikog kalibra, koji se obično koristi samo za ophođenje sa državama kao što su Severna Koreja i Iran. Ali, da li će ova iznenadna akcija da promeni nešto u odnosu Amerikanaca prema Nemcima? Jako teško. Burno negodovanje vlade je razumljivo – ali je isto tako i populističko. Tajne službe špijuniraju, to im je posao. Svi znaju da se Amerikanci ne izostavljaju nikoga.“

Algemajne cajtung se poziva na izjavu ministra finansija Vofganga Šojblea, koji je špijuniranje nazvao glupošću: „Volfgang Šojble ima pravo: ponašanje Amerike u aferi sa tajnim službama je toliko glupo, da prosto boli. Da, napadači 11. septembra jesu doputovali preko Nemačke. I da, Nemačka je važan saobraćajni čvor u Evropi, pa sigurno i danas može da bude stecište za potencijalne neprijatelje Amerike. Ali ako Amerika gotovo trinaest godina nakon napada na kule bliznakinje nije u stanju da razlikuje prijatelje od neprijatelja, onda je Angela Merkel reagovala potpuno ispravno time što je izbacila prvog čoveka američkih obaveštajnih službi u Nemačkoj. Nemačka je bila pouzdan prijatelj Amerike. Prijatelj koji ume da kritikuje, i koji nije hteo da učestvuje u ratu u Iraku, koji je bio zasnovan na laži. Ali koji je stao iza akcije u Avganistanu, na šta su ga obavezivale zajedničke vrednosti. Takvog prijatelja ne treba tretirati kao da je neki sumnjivi režim u zabačenom kraju sveta. Najveće razočaranje predstavlja Barak Obama. U Nemačkoj niko nije istinski cenio Teksašanina Džordža Buša, koji je bio lak na obaraču, ali Obama je viđen kao nekakav mesija. Sada je vreme da predsednik počne da popravlja situaciju.“

Istovremeno Vestdojče algemajne cajtung sumnja da je čak i prvi čovek Amerike u stanju da zauzda kompleks obaveštajnih službi: „Ko je voljan i sposoban da propiše pravila za agente CIA, NSA i drugih tajnih službi? Predsednik Obama to očigledno neće. Još verovatnije – on to ne može. Tajne službe su od traume 11. septembra 2001. opremljene gotovo neograničenom moći i milijardama dolara, i odavno su se osamostalile.“