Stvaranje prirode na kopovima uglja

„Kako je ovde pre bilo prljavo“, priseća se Elfride. „Ugljena prašina je bila lepljiva, širila se svuda, ostavljajući crnu čađ. To je bilo strašno.“ Ova žena je 15 godina marljivo brisala prašinu sve dok se površinski rudnici nisu preselili dalje od njene kuće. No njen suprug radi za kompaniju RWE i pristojno zarađuje, tako da Elfride ne želi da se previše žali. Ova žena ne želi da objavimo njeno pravo ime, baš kao ni Gertrud: „Morate to razumeti, naše porodice zavise od RWE“, kaže žena i gleda u daljinu – daleko na rudnik Hambah, najveći površinski kop u Evropi.

Obe su biciklima došle na Forum Tera nova. Pred njima divovski bageri visoki 94 metra na površini od 85 kvadratnih kilometara kopaju u dubinu. U stranu guraju šljunak, pesak, glinu, kako bi došli do sloja uglja debelog oko 70 metara, koji može poslužiti za proizvodnju struje. Hiljade ljudi je zbog toga proterano iz svojih domova. Hambaška šuma – hrastova šuma stara četiri milenijuma – mogla bi da bude cela posečena. Ulice su izmeštene, reke preusmerene... Celo područje isušeno.

Ipak, ne radi se o potpunom gubitku krajolika, jer na drugim mestima nasipanjem iskopanog tla nastaju brežuljkaste formacije s imenima poput Sofijina uzvišenja. Na 300 metara nadmorske visine najveći proizvođač električne energije u Evropi načinio je šumsko područje s više od 100 kilometara staza. To bi trebalo da bude izletište za stanovnike koji trpe posledice površinskih rudnika.

U jami površinskog kopa Hambah nakon 2050. godine bi trebalo da nastane najveće i najdublje jezero u Nemačkoj. Terra nova – nova zemlja. Ime je već pronađeno. Prema planu, punjenje jezera bi trebalo da traje do 2100. godine, a voda će se dopremati cevovodima iz Rajne. RWE je već postavio ležaljke, suncobrane i pletene naslonjače za plažu. Međutim, u pogledu na jezero Elfride i Gertrud neće stići da uživaju.

„Sada je sve divno“

Obe bi mogle naširoko da pričaju o bolnom preseljenju. Njihova sela su sravnjena sa zemljom. Jako su patili, kaže Elfride: „Ipak, to je bilo davno.“ Bager ispred njih i dalje neprestano kopa. Do 2045. je RWE ovlašćen za pronalaženje lignita. Protivnici fosilnih goriva se nadaju ranijem odlasku, zbog zagađenja okoline, dok radnici RWE-a strahuju za svoje poslove.

„Sada je sve divno“, smatra Getrud. RWE je ipak mnogo uradio: prskalice sa vodom su postavili na rubove kopa tako da prašina više ne može da se širi nad okolnim selima. Posađena su i stabla. Ona gutaju čestice štetne za okolinu, koje se oslobađaju pri proizvodnji uglja, pričaju žene.

Više ni ne primećuju ogromnu jamu i bager visok 94 metara koji produbljuje zemlju za 100 metara kako bi došao do uglja. „Ne možemo poduzeti ništa u vezi sa tim.“ I Herman je biciklom stigao do tamo. On, takođe, želi da ostane anoniman: „Došao sam ovde biciklističkom stazom i moram ovo reći: U medijima se rekultivacija jedva spominje. Za bicikliste je ovo odlično. Gotovo je lepše nego pre. Ja imam 51 godinu. U mojoj mladosti ovde nisu letele nikakve divlje ptice.“

Doduše, pre se lakše stizalo na odredište. Sada se jama mora obilaziti 40 kilometara. „Sve u svemu, ipak smo zadovoljni s RWE“, kaže Ulf Dvoržak. Već decenijama, u ime RWE, radi kao biolog na obnovi „rudarskih krajolika“. Iz njegove kancelarije u istraživačkom centru Tera nova, u blizini ruba površinskog rudnika Hambah, mogu se videti turisti. On je jedan od retkih ljudi na tom području koji nema posebna osećanja kada pogleda u krater: „Presudno je da okolina posle ne ostane uništena, već da bude ekološki održiva i funkcionalna.“

„Mirne savesti…“

Ovde bi trebalo da bude izgrađen veliki park za bicikliste, skejtere, planinare, jahače, ljubitelje sportova na vodi. Dvoržak je svakodnevno na terenu, kako bi dobio uvid u to kako napreduju životinje i biljke, koji opet nastanjuju rekultivisani krajolik.

„Životinje nisu oterane. To je postupni preobražaj okoline. Na jednoj strani će se kopati, a na drugoj će se krajolik dalje obnavljati.“ Površinski rudnik siromašan hranljivim tvarima ne znači uništeno stanište već poseban biotop za mnoge vrste poput plavokrilog skakavca. Takođe, zasadiće se stabla kako bi se obnovila šuma, a sadnjom lucerke obezbediće se kvalitet tla na poljoprivrednom zemljištu. „Sadnjom hrastova i velikih stabala želimo da, što je brže moguće, postavimo temelj za biljke i životinje koje su zbog površinskog rudnika izgubili svoj životni prostor“, dodaje Dvoržak.

Bageri se polako približavaju i Hambaškoj šumi, nedaleko od Tera nove. Borci za zaštitu životne sredine zauzeli su ovu ekološki vrednu površinu još 2012. kako bi zaštitili šumu od seče. Upozoravaju da su 4.000 hektara šume utočište za zaštićene vrste poput šišmiša ili šumske žabe. „Pokušavamo da sačuvamo ove vrste“, brani se Dvoržak. „To treba postići sadnjom odgovarajućih vrsta drveća na iskrčenim površinama, integracijom močvarnih staništa, stvaranjem tamnijih staništa, živica, livada i travnatih predela uz staze.“

Ulf Dvoržak priznaje da to više nije isti krajolik, nakon što su odneti slojevi zemlje, voda odvodila prokopom, a sloj uglja uklonjen. „Ali, mi pokušavamo da uspostavimo balans između funkcionalnosti i efikasnosti. Mogu mirne savesti reći, da smo osigurali punu biološku raznolikost u rekultivisanom prostoru.“