Suočavanje sa prošlošću u komercijalne svrhe

U nemačkim medijima se pre početka Sajma u Lajpcigu koji je održan prošle nedelje i na kome je Srbija bila „zemlja u fokusu“, moglo pročitati da će taj sajam pokazati u kom pravcu ide srpska literatura, kao i to koliko se srpski pisci suočavaju sa nedavnom prošlošću. Čak je primećeno da umetnici iz drugih zemalja u regionu više pišu o nedavnoj prošlosti, dok umetnicima u Srbiji za to nedostaje hrabrosti.

Pisac Žarko Radaković smatra da to nije istina:

„Mislim da smo mi jednostavno isuviše blizu onome što se izdogađalo. Moramo da se prema tim jakim negativnim doživljajima, koje smo svi imali u pogledu raspada naše bivše države, ratova koje smo preživeli, moramo da se malo distanciramo. Čak i u istoriji, koja nema veze sa umetnošću, koja se bavi istorijskim činjenicama i faktima, pisanje istorije se uvek oslanja na takozvanu istorijsku distancu. To je tehnički pojam. To je terminus tehnicus kako se to stručno kaže.

Tako je isto i u pisanju. Jednostavno pisac mora da nađe neki svoj mir i tek onda da se posveti tome tako da to zaista bude nešto. Inače, čisto reagovanje na brzinu po sili prirode, po sili nekakvih primarnih elementarnih reakcija, ne mora biti ono što se zove vredno umetnosti. Prema tome, mislim da je to pitanje nestrpljenja recepcije, pa i nemačke možda. Mislim da nisu svi nemački čitaoci, odnosno kritičari takvi. Neki imaju razumevanja, neki nemaju. Uostalom, tako je svuda.

Postoje različite recepcije, postoji ona koja nema strpljenja, ona koja ima strpljenja, postoji ona koja hoće odmah nešto senzacionalistički da dobije da bi to mogla da upotrebi u neke komercijalne svrhe. Jednostavno ratovi, nedaće, bilo šta da se događa u svetu negativno to jednostavno može da se dobro proda i iskoristi, jer to odmah ide u štampu. Sve to nalazi neko svoje vreme i svoj ritam.“

Koliko još suočavanja treba da se dogodi?

Pisac Vladimir Arsenijević tvrdi da se ne može se reći da je srpska književnost bila vodilja novih tendencija tamo 90-tih godina, ali se svakako kroz književnost profilisao bunt, politički bunt protiv samog režima Slobodana Miloševića i onih stvari koje su činjene u ime čitavog srpskog društva.

„Pisci su među prvima, odnosno određeni pisci su kroz rad u medijima kao kolumnisti , kao novinari, ali i kroz svoja literarna dela zapravo definisali jedan senzibilitet koji sve do današnjih dana stoji nasuprot onom političkom, konzervativnom, nacionalističkom senzibilitetu koji je bio jako dominantan tokom devedesetih godina. I sada kada 2011. u medijima koje smatramo uglednima i u čiju reč ne bi trebalo sumnjati provejavaju teze da se do dana današnjeg srpska književnost nije jasno postavila prevashodno u odnosu na zločine koji su činjeni i na čitavu politiku devedesetih – to zaista nije istina.

Možda je prava istina da smo mi to radili brže nego što bi se očekivalo. Nama takvo suočavanje u književnosti danas nije potrebno. Mi smo to uradili devedesetih godina u jednom direktnom kontaktu sa događajima. Uvek je grozno davati sopstveni primer naročito kada želite da podcrtate nešto što smatrate dobrim, ali ja sam zaista 1994. godine pisao o zbivanjima iz 1992. na književni način u romanu ’U potpalublju’ i to je bilo objavljeno i nagrađeno i imalo odjeka i stvorilo čitavu halabuku 1995.

Dakle, to je bilo suočavanje! Jer, to je bio roman koji je govorio o oktobru, novembru i decembru 91, o strašnom ratu u Hrvatskoj, o mobilizaciji, o prislinoj mobilizaciji mladih ljudi koji su odvođeni na ratišta u Hrvatsku i ginuli tamo u sukobu sa svojim vršnjacima u ratu koji nije pripadao ni jednima ni drugima. Koliko još suočavanja treba da se dogodi?“

Specifično za Nemačku

O istoj temi, pisanju o nedavnoj prošlosti na Balkanu razgovarali smo i sa piscem Vladimirom Pištalom:

„Ja se sa takvim pitanjima ne srećem nikad, na neki način u Americi ili u zemljama regiona. Jer ne samo u Srbiji, obe moje knjige su objavljene i u Zagrebu, pa sam isto tamo razgovarao sa ljudima ili u Tuzli ili u Podgorici, tako da imam nekog iskustva i nisu ta bila pitanja. Mislim da je to malo specifično za Nemačku.“

Pisac Milovan Danojlić kaže:

„Ja nisam vršio zločine, moji prijatelji nisu vršili zločine. Zločini nemaju nacionalnost. Nisam učestvovao u ratu. I suviše je drvlja i kamenja bačeno na Srbe, da bih i ja prišao na tu stranu. Ja govorim o onoj Srbiji i o onim Srbima koji ne vrše zločine, a zločinci - neka im sude sudovi i Bog. Ja nisam ni sudija, ni Bog. Ja sam pisac i pesnik.“

Prevodilac Mirjana Vitman o istoj temi kaže:

„Ja nemam taj utisak. Ja sam imala taj utisak, naravno, za vreme rata na Balkanu devedesetih godina. Onda su svi požurili da štampaju srpske i druge pisce iz tog regiona da se vidi kao šta se piše u tim zemljama koje se biju. Onda je nastupio jedan vrlo mučan period nezainteresovanosti. Uopšte niko više nije hteo da čuje za Balkan. Valjda im je svima bilo i neprijatno šta se tamo dogodilo pa nisu ni književnost hteli da čitaju. Međutim, imam utisak da se poslednjih godina stanje normalizuje i da interesovanje postaje literarno da je prava radoznalost nastupila.“

Autorke: Željka Bašić-Savić / Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković