Suprotstaviti se Putinu, ali ne vojno

Došlo je vreme da Zapad „raskrsti sa iluzijama“ i postavi granice pred predsednika Rusije Vladimira Putina, piše Zidojče cajtung: „Pred Amerikancima i Evropljanima sada su teške odluke. Ukrajini preti rat, ali Zapad ne želi da se u njega umeša vojno. Zemlji koja nije članica NATO, taj savez ne može da pruži pomoć protiv nuklearne sile kao što je Rusija. Istovremeno, Zapad ne može da ostane pasivan. Dakle, agresija Moskve mora da se zaustavi bez bilo kakve vojne pretnje. To zahteva odlučnost, a Putin verovatno smatra da Zapad tome nije dorastao. Diplomatski gledano, protiv Rusije mora da se zavede vanredno stanje. Svaki razgovor može da se vrti samo oko rešenja krize na Krimu. Nezamislivi su susreti na najvišem nivou poput samita G8 u Sočiju koji je planiran u junu, što znači da je francuski predlog da se okončaju pripreme za taj sastanak ispravan. Tu nije najvažnije ostaviti utisak na Putina, već izbeći svaki privid normalnosti. Računica šefa Kremlja da će se Zapad nešto malo uznemiriti i onda smiriti, ne sme da se pokaže kao tačna. U suprotnom, van granica NATO, u Evropi i Centralnoj Aziji, niko više ne bi bio bezbedan od Putina. Ako Rusija zavrne ventil za gas, posledice će osetiti mnogo evropskih zemalja. Ali jedna od tih zemalja bila bi i sama Rusija, jer je privredna situacija u toj zemlji već sada teška. Korupcija i politika 'sa vrha' koče razvoj. Ako se Putin ne opameti, Evropska unija mora da skupi hrabrost da stavi njega i pre svega tajkune u njegovom okruženju pod privredni pritisak.“

„Vladimir Putin može gotovo sve, i to rado pokazuje svom narodu: može da jaše, puca i čak i da leti u jedrilici ili u borbenom avionu. Jedno mu ne leži uloga mirotvorca“, piše Frankfurter algemajne cajtung: „Ta maska mu je već klizila i u Sočiju. Nakon gašenja olimpijskog plamena carevo odelo više nije moglo nikoga da zavara. Na Krimu se pokazalo Putinovo pravo lice, i to isuviše jasno: on je autokrata, koga apsolutno ne zanima suverenitet i integritet drugih država dok prati velikoruske interese – svi ti principi koje stalno naglašava kada želi da ućutka druge.“

Istovremeno, Špigel podseća na animozitet Kremlja prema novoj vladi u Kijevu, koju Moskva optužuje za ekstremizam: „Ruskoj javnosti se ovo prodaje kao misija spasavanja od fašista. Zapravo se radi o hladnokrvnoj geopolitičkoj računici. Tačno je da ukrajinski 'desničari' potiskuju činovnike, policajce i državne tužioce i sebe smatraju silom koja će zavesti red u Ukrajini. U ovoj teškoj situaciji novoj prelaznoj vladi je potrebna svaka pomoć da bi se sprečilo potonuće u anarhiju. Ali, Kremlj ismeva novi kabinet. Premijer Dmitri Medvedev kaže da je 'teško sarađivati sa ljudima koji u crnim maskama i sa kalašnjikovima šetaju Kijevom'. […] Zahvaljujući pritisku Rusije nova prelazna vlada je doterana do ivice. Bivši predsednik Viktor Janukovič i njegovi saveznici opljačkali su državu i ostavili je na rubu propasti. Turčinov i Jazenjuk moraju da spreče bankrot, ali istovremeno i da se spreme za odbrambeni rat. Kremlj je njih dvojicu doveo u situaciju u kojoj samo mogu da izgube. Ukrajini su potrebne reforme, za čije bolne posledice će stanovništvo okriviti prelaznu vladu. Ako Jazenjuk i Turčinov povedu ukrajinsku vojsku u sukob sa saveznicima Rusije, preti im krvoproliće. Moskva je, vojno gledano, daleko nadmoćnija. Ali, ako se bez borbe predaju sudbini, radikalni nacionalisti će ih optužiti za izdaju. Sve ukazuje na to da će Moskva pripojiti Krim, a možda i neke druge predele na istoku zemlje. Ovo usmerenje Kremlja će se osvetiti, jer će dugoročno oslabiti umerene snage u zemlji. Ono bi moglo da poploča put za nacionaliste, i ako oni jednog dana zaista preuzmu kormilo u Kijevu, misliće na osvetu.“

Ipak, Frankfurter rundšau piše da je još uvek moguće zajedničko rešenje: „Zavodljivo je posmatrati vladara Kremlja Vladimira Putina kao jedinog negativca u trenutnoj eskalaciji krize oko Ukrajine. Ali Putinova invazija ima dugu istoriju. Ona pokazuje da ni režim u Moskvi ni Zapad ne uče od svojih grešaka. Veći deo odgovornosti za smirivanje situacije sada je na Evropskoj uniji. Moskva, Kijev, Brisel i Vašington bi mogli da zajednički pregovaraju plan razvoja za Krim. To bi bila pobeda za Ukrajinu, kao i za diplomatiju Istoka i Zapada.“

Pripremio: Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković