Surovost unutar humanitarnih organizacija

Organizacija koja se zalaže za dobro u svetu opet se našla u negativnim udarnim vestima. U sredu se saznalo da Amnesti internešnalmenja svoje rukovodstvo. Generalni sekretar Kumi Naido je najavio da će petoro od sedmoro članova Generalne direkcije do oktobra da podnese ostavke.

Pozadina svega je nezavisan izveštaj koji je ova organizacija za ljudska prava naručila nakon što su se prošle godine ubili jedan dugogodišnji član organizacije kao i jedna praktikantkinja. U oproštajnom pismu, pomenuti član je govorio o nepodnošljivom pritisku na poslu. Još i pre objavljivanja ekspertize u februaru Naido je najavio konsekvence.

U izveštaju se govori o „otrovnoj" radnoj klimi, obeleženoj neuobičajeno velikim stresom, „mobingom i javnim ponižavanjem kao instrumentom rukovođenja", nepoverenju, izostanku priznanja za dobar rad, i lošoj dinamici odnosa između rukovodstva i službenika („mi protiv njih"). Zaposleni izveštavaju i o zloupotrebi položaja i diskriminaciji. Gotovo 40 procenata od 475 ispitanih navelo je da je radeći za Amnesti steklo fizičke ili psihičke probleme. Neka nastojanja organizacije da poboljša raspoloženje zaposlenih su bila „ad hoc, reaktivna i usamljena".

Interni problemi sve više u fokusu

Interni problemi Amnestija su možda ekstremni – ali i druge nevladine organizacije su na meti kritika.

U jednom nezavisnom izveštaju o uslovima rada u britanskoj NVO Oksfam objavljenom u januaru, takođe se govori o zatrovanom radnom okruženju – zaposleni govore o rasizmu, elitizmu, mobingu i krutim hijerarhijama. U oktobru je objavljena i nezavisna ekspertiza o uslovima rada u britanskoj humanitarnoj organizaciji Sejv d čildren. 28 odsto ispitanih su naveli da su doživeli maltretiranja ili diskriminaciju.

„Ono što me često zbunjivalo jeste diskrepanca između imidža organizacija za koje sam radila i zatrovane atmosfere u njima", napisala je prošlog leta za list Gardijan britanska novinarka i bivša humanitarna radnica Šaista Aziz. Ona dodaje da je za vreme svog humanitarnog rada bila „izložena najgorim formama rasizma, seksizma i seksualnog uznemiravanja" i da su se humanitarne organizacije „previše dugo koncentrisale na njihovu dobrotvornu sliku u svetu a da nisu htele da se bave i tamnom stranom svega".

„Visoka cena" posla

To što tako loši uslovi za rad vladaju baš u humanitarnim organizacijama, može imati mnogo uzroka. Neki su možda skriveni u samoj suštini humanitarnog rada. Onaj ko je stalno suočen sa zlodelima, u opasnosti je da doživi „sekundarnu traumu" kako to piše u ekspertizi o Amnestiju. „Kada svakog dana gledate šta ljudi jedni drugima čine, to ima visoku cenu", citira se u izveštaju jedan od službenika: „počeo sam da sanjam košmare u kojima se osećam nesigurno, gde me muče i ubijaju".

Reč je o radu u kojem stres spada u rizik posla. Onaj ko redovno radi sa protokolima o mučenju, mora da dobije socijalnu podršku, kaže Megi Šauer. Ona rukovodi Centrom za psihotraumatologiju Univerziteta u Konstancu. Pomagači nerado pokazuju da su ranjivi i u slučaju potrebe se radije poveravaju ljudima sa kojima mogu da razgovaraju na ravnoj nozi nego eksternim supervizorima. Zato je važno da „saradnja na poslu bude dobra, da se kolege međusobno podržavaju". Radna klima mora biti takva „da se ljudima pokazuje da se njihov rad ceni", prenosi ova istraživačica trauma. Upravo kao da u Amnestiju i drugim humanitarnim organizacijama nije slučaj.

I dok je ponuda za humanitarce koji su direktno traumatizovani „vrlo razvijena", svest o indirektnoj trumatizaciji kao da „još nije dovoljno rasprostranjena", kaže Haike Špilmans, šefica Saveza za razvojnu politiku i humanitarnu pomoć (VENRO), koji zastupa interese oko 140 nevladinih organizacija u Nemačkoj.

„Kult mučenika"

Špilmansova smatra da veliki stres može biti posledica idealizma koji gaje mnogi humanitarni radnici. Tako se u ekspertizi za Amnesti citira jedan član tima koji govori o „kultu mučenika" u organizaciji. „Ljude koji rade svoj posao sa velikim ubeđenjem poneki put moraju biti zaštićeni od sebe samih", kaže Haike Špilmans, „to je posao rukovodilaca. Baš među mladim ljudima to može dovesti do toga da ne paze dovoljno na sebe."

To slično vidi i psiholog specijalizovan za rad i organizaciju Vladislav Rivkin sa Aston univerziteta u Birmingemu – i ukazuje na fenomen „prekomernog vezivanja za organizacije u kojima se individue izrabljuju. Ako se to desi, možemo očekivati negativne efekte na psihičko zdravlje".

I opet: moć

Pojam koji je vrlo čest u analizama radnog okruženja u organizacijama Amnesti, Oksfam i Sejv d čildren, jeste moć: „zloupotreba moći", „hijerarhija moći", „negativna dinamika moći" – to su fenomeni koji već dugo postoje u crkvi, politici, privredi i udruženjima. To što nevladine organizacije zbog važnosti svog rada često važe kao moralne instance, ne čini ih imunim na ovakve probleme.

„U osnovi se mora reći da oni koji rade za humanitarne organizacije zajedno sa svojim rukovodiocima nisu bolji ljudi od drugih", kaže šefica VENRO Haike Špilmans. „Smatram da ima mnogo tema sa kojima mora da se pazi – da li nevladine organizacije same sprovode ono što zahtevaju od drugih". Tu je velika odgovornost na rukovodiocima. „Stvaranje organizacione kulture koja počiva na poštovanju nije nešto što se samo po sebi razume – pa ni među ljudima koji rade za NVO".

Doduše, problematično je to što mnoge humanitarne organizacije zbog svoje zavisnosti moraju da paze na troškove uprave i nemaju mnogo mogućnosti za finansiranje drugih stvari, na primer, za dalje školovanje svojih radnika.

Bekstvo u normalnost

Ipak, naručivanjem nezavisih istraživanja, humanitarne organizacije su učinile prvi korak u pravcu veće transparentnosti. VENRO je 2018. godine doneo obevezujući kodeks za svoje članove. Tu se, između ostalog, preporučuje angažovanje neutralnih ovlašćenih osoba kojima službenici mogu da se obrate. Nevladine organizacije su se obavezale da „stvore okruženje gda se aktivno vodi borba protiv zloupotrebe moći koja im je poverena".

I konsalting-firma koja je radila izveštaj za Amnesti, predložila je brojne mere za poboljšanje situacije: „Najvažnije nam je da se naši radnici dobro osećaju i to će ubuduće biti u središtu našeg rada", napisao je u januaru generalni sekretar Amnestija Naido.

Ako zaista bude tako, onda će druge branše uskoro moći mnogo da nauče od humanitarnihi organizacija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android