Svarovski za pse lutalice iz BiH

Na ulaznoj kapiji imanja Daliborke Čolić i njenog životnog partnera Slobodana Desančića dočekaće vas lavež živahnog petočlanog čopora pasa. Prvi utisak je da se nalazite na ulicama bh. gradova, jer fizionomija ove družine neodoljivo podseća na nesrećne, napuštene, kastrirane i gladne pse lutalice iz BiH. Ovi psi i jesu nekadašnje lutalice – to su isti oni koji su punili crne hronike novina, kada su izgladneli, bolesni , povređeni i iznemogli napadali građane u BiH.

Oni su ovde dovedeni sa sarajevskih i gradiških ulica, a danas su neprikosnoveni gospodari raskošnog imanja od 11.500 kvadratnih metara smeštenog na padinama grada Hagena u nemačkoj pokrajini Severna Rajna-Vestfalija.

Pola miliona evra za zaštitu pasa lutalica u BiH

Sve je počelo u trenutku kada su Daliborka i Slobodan, zahvaljujući uspehu svoje privatne firme, zaradili prvih stotinak hiljada evra i kada su hteli da pomognu u zbrinjavanju pasa lutalica u Sarajevu, kojih je danas oko 10.000. „Kada sam došla u Sarajevo bila sam šokirana. To nisu bili azili već šinteraji u kojima su psi ubijani. Kada sam se vratila u Nemačku tri sedmice sam plakala. Tada smo odlučili da nešto uradimo i pomognemo“, priseća se Daliborka.

Ta želja je u oktobru 2008. godine rezultirala osnivanjem Udruženja „SOS Zaboravljene šape“ (SOS Vergessene Pfoten). Od tada je, zahvaljujući ovoj organizaciji, u nemačkim porodicama i azilima udomljeno oko 800 i istovremeno sterilisano oko 6.000 pasa lutalica u samoj BiH.

Do sada je ovo udruženje za projekte zaštite pasa lutalica ukupno potrošilo oko pola miliona evra. Za pomoć psima u Sarajevu je izdvojeno oko 150.000 evra, za sterilizaciju pasa u Bihaću 12.000 evra, a finansirali su slične projekte i u Tuzli. Ostatak novca investiran je u osnivanje i održavanje azila u Gradišci.

Nebriga i zloupotreba pasa u BiH

Daliborka i Slobodan su najpre finansijski pomagali udruženja za zaštitu pasa lutalica u Sarajevu, ali su, nakon što su uvideli da neke organizacije zloupotrebljavaju pse u nameri da ostvare sopstvenu korist, odustali od toga. U Sarajevu postoje ljudi koji će i zadnju svoju marku da daju da se spase psi, ističe Daliborka, a postoje i oni koji od svega toga profitiraju. Azili su, dodaje ona, najčešće obične šupe i rupe u kojima psi gladuju, nemaju veterinarski tretman, kolju se međusobno i za te pse bi bilo bolje da ih uspavaju. Zbog svega toga su, kako kaže, u Gradišci osnovali sopstveni azil za pse. „Gradiška je mali grad i dobro je što vlasti rade samo sa našim udruženjem. Niko od mene ne dobija novac u ruke, već ja plaćam račune za hranu, za veterinara i niko tu ne može da zloupotrebi novac“, pojašnjava Daliborka.

Azili bi trebalo da služe samo tome da se nesrećne životinje zbrinu, vakcinišu i sterilišu, a da se nakon toga vrate na ulice. Da su vlasti u BiH radile u skladu sa Zakonom o zaštiti životinja usvojenim 2009. godine, naglašava osnivačica Udruženja "SOS Zaboravljene šape“, do danas bi taj problem bio rešen i onda bi azili služili samo za prihvat pasa o kojima nema ko da se brine.

Tužna priča sa srećnim krajem

O nebrizi i zlostavljanju životinja u BiH najbolje svedoče psi koje je Daliborka Čolić udomila u svom domaćinstvu. Keruša Megan je pre tri godine iz Sarajeva dovezena sa polomljenom lobanjom zbog čega je dobila epilepsiju i otkazalo joj je čulo vida. I crni pas Princ je u ovu porodicu stigao bolestan. Nađen je na gradskoj deponiji u Gradišci. Nemački veterinari su na njegovom srcu obavili komplikovan hirurški zahvat koji je koštao oko 6.000 evra. Maza je ovde stigla sa sarajevskih ulica. Posledice zlostavljanja je trpila godinu dana, jer uopšte nije mogla da hoda. Sisi je takođe bila iscrpljena i bolesna.

Član ove velike pseće familije i verovatno najstariji pas iz BiH u Nemačkoj je i Cigo. On ima 14 kalendarskih ili 98 "psećih" godina. Negov nemački usvojitelj je nedavno umro i on se vratio svojim dobročiniteljima.

Ponekad ljubav osnivača Udruženja SOS „Zaboravljene šape“ prema ovim životinjama postane i veća od očekivane, pa svojim ljubimcima kupe skupocene ogrlice Svarovski. Oni, kako kažu, žele da se zahvale ovim divnim bićima za ljubav koju im nesebično uzvraćaju i ne mogu da shvate građane u BiH koji će radije, radi statusa i prestiža, na uzici voditi rasne, ali ne i pse mešance, kojima su pomoć i briga danas potrebniji nego ikada.

Autor: Faruk Šabanović

Odgovorna urednica: Ivana Ivanović