Krajem 2016. godine je jedan muškarac pun mržnje, sa retorikom sedmogodišnjeg inadžije, izabran za predsednika SAD, stari frustrirani Britanci su odlučili da napuste EU jer mladi Britanci zaljubljeni u Evropu radije sede kod kuće nego što izlaze na referendume i umro je Princ, najveća pop-legenda osamdesetih.
Komičar iz SAD Džon Oliver je 2016. godinu digao u vazduh uz himnu Evrope. Radost i božje iskre. Ljudi u celom svetu su pokazali srednji prst i od srca uzviknuli „Fuck you 2016“.
2016. će u istoriju ući kao godina u kojoj je takozvani zapadni svet sam sebe priterao u tesnac.
I to ne zbog ekonomske krize poput one iz 1929, već zato što su se mnogi odlučili za nacionalističko budalesanje umesto za svetski otvorena društva. Ne zato što im ide loše, već zato što ih zabavlja da gaze one pod sobom.
Pogled unazad na 2017. ne izaziva više tako jaka osećanja. Ne zato što je situacija postala bolja, već zato što smo se pomirili s tim da takozvani zapadni svet i u narednim godinama neće postati bolje mesto i što možemo da budemo srećni ako uspemo da sačuvao status quo.
- pročitajte još: Šest crtica iz Vučićeve godine
Godina 2017. je slična godinama 1790, 1915. i 1969. To je godina posle Velikog praska. Pri tome je i 2017. pošteno praskalo.
Prvi meseci Trampovog predsednikovanja su delovali kao vic. On nije mogao da sprovede u delo mnogo od onoga što je nameravao jer su ga savesne sudije ili Kongres blokirali. No vrag je odneo šalu kada je 32-godišnju demonstrantkinju Heder Hejer 12. avgusta jedan desničarski ekstremista usmrtio automobilom. 45. po redu predsednik SAD nije mogao da osudi jedno ubistvo jer mu je aplauz neonacista i drugih desnih ekstremista bio važniji.
U Nemačkoj je 2017. jedna desnopopulistička stranka postala treća po snazi stranka u Bundestagu, stranka koja trpi neonaciste u svojim redovima. Fondacija Amadeu-Antonio i organizacija ProAzil su izbrojale više od 1.700 krivičnih dela protiv izbeglica. To je više od četiri na dan.
U Austriji je čovek sa neonacističkom prošlošću čak izabran za vicekancelara Republike. Godine 2000. učešće desnopopulističke Slobodarske stranke u vladi je bilo kažnjeno sankcijama EU. A 2017. iz glavnih gradova Evrope stižu samo čestitke. Kancelar je 31-godišnjak koji nikada nije završio studije i čiji se kompletan izborni program sastojao u zatvaranju Balkanske rute.
Na Balkanu se osuđeni ratni zločinci slave, pre svega Slobodan Praljak, koji je posle izricanja presude javno izvršio samoubistvo. Čak su i predsednica i premijer Hrvatske – jedne članice EU – kritikovali Haški tribunal i našli da presude onima koji su odgovorni za ubijanje i progone – nisu fer.
- pročitajte još: Šta je najviše zanimalo čitaoce u 2017?
U Češkoj je desnopopulistički kritičar Evrope Andrej Babiš izabran za premijera, a da bi uopšte mogao da vlada, biće upućen na glasove desničarskih ekstremista i komunista.
Poljska i Rumunija su pred sprovođenjem spornih reformi pravosuđa. U Poljskoj su povrede „evropskih vrednosti“ toliko teške da je prvi put aktiviran Član 7, koji bi mogao da dovede i do oduzimanja prava glasa Poljskoj.
Mađarska vlada je odavno bacila na đubrište ideju liberalnih evropskih vrednosti, ali za razliku od Poljske nije kažnjena za to jer stranka Viktora Orbana u Evropskoj narodnoj stranci (EVP) pripada istom poslaničkom klubu u kojem su i nemačke demohrišćanske stranke i austrijska Narodna stranka koje je štite.
I dok kontinent i dalje klizi udesno, 2017. se u Sredozemnom moru utopilo više od 3.100 ljudi bežeći u Evropu.
Mnogi koji su krajem 2016. još bili razjareni, danas su samo još umorni. To jest bar oni kojima je iole stalo do otvorenog društva. Navikli smo se na to da se osnovna prava manjina dovode u pitanje. Navikli smo se na svakodnevnu mržnju na licima, u parlamentima i na društvenim mrežama. Navikli smo se na Backlash. Navikli smo se na to u parlamentima ponovo sedi manje žena.
Gajimo strahove o kojima razgovaramo među sobom i koji se u velikim političkim tok-šou emisijama ne tematizuju. Bojimo se da će nam slobode i prava biti ponovo oduzeti. Bojimo se da će gaženje najslabijih u društvu ponovo postati normalno. Bojimo se socijalnog pada. Ali o tim strahovima se u političkim tok-šou emisijama ne razgovara. Uvek se radi samo o „strahovima“ od izbeglica i terora. A često se uopšte ne radi o „strahu“ od izbeglica, već samo o rasizmu.
Mnogim „kritičarima azila“ je svejedno ako bogati uštede mnogo milijardi poreza tako što parkiraju novac u poreske oaze. Nekoliko dana posle otkrića Panamskih papira i njihovog objavljivanja više se niko nije toga sećao. Ali je „kritičarima azila“ zato bilo važno da se izbeglicama oduzme sve što imaju, kao što će to u Austriji uskoro postati praksa.
2017. je godina u kojoj su mnogi ljudi postali umorni, iako moramo ostati budni. Moramo ostati budni barem da bismo odbranili status quo od Backlash.
Ali, na kraju godine ne treba zabadati glavu u pesak. Ipak smo 2017. pošteđeni najgoreg. Desnoekstremna Marin Lepen je ubedljivo izgubila na predsedničkim izborima u Francuskoj i neće – bar za sada – uništiti EU.
- pogledajte još: Godina u sedamnaest slika
Finska, Malta i Nemačka su uvele „brak za sve“, a u Austriji su sudije naterale vladu da uskoro učini isto. Zahvaljujući kampanji #MeToo su i muškarci na visokim pozicijama morali da se povuku sa funkcija nakon što su raskrinkani.
Još nije ništa izgubljeno. Nova godina bi mogla da uđe u istoriju kao godina u kojoj su se građani suprotstavili skretanju udesno i Backlash-u.
*Krsto Lazarević je rođen u Bosni i Hercegovini i kao dete je svojom porodicom izbegao u Nemačku. Danas živi u Berlinu, radi kao novinar i publicista i piše za različite medije na nemačkom. Tekst je deo naše subotnje serije: Moja Evropa.