Svetski dan izbeglica

Dablin i Ženeva su veoma udaljeni jedan od drugog. Geografska udaljenost prelazi se avionom za dva sata. Medjutim, Ženevska konvencija o izbeglicama i takozavni drugi Dablinski dogovor Evropske unije udaljeni su celu svetlosnu godinu.

Konvencija Evropske unije o izbeglicama tačno propisuje koja zemlja je zadužena za sprovodjenje postupka azila. Iako su dablinskim dogovorom omogućene olakšice ne samo za vlasti nego i za izbeglice, ovaj dogovor je ipak sredstvo odbijanja neželjenih gostiju.

Sistem dobijanja azila u Evropskoj uniji se razlikuje od zemlje do zemlje. Čak u slučaju kada izbeglica u svojoj zemlji pripada grupi progonjenih njegov izbeglički status u Evropskoj uniji nije svugde isti. Kvota priznavanja statusa za ovu grupu u jednoj zemlji iznosi 50 procenata, u drugoj 1, a u trećoj 25 odsto.

Istovremeno, u dablinskom dogovoru postoji takoreći neka vrsta principa kažnjavanja zbog poštovanja ljudskih prava. Ako izbeglica dodje u Španiju kao što je to slučaj sa afričkim izbeglicama koji dolaze brodovima, i naknadno podnese molbu za azil u Nemačkoj, u slučaju da ne ispunjava nemačke uslove za dobijanje azila, biće deportovan u zemlju u koju je prvo došao.

Ne postoje jedinstveni kriterijumi za izbeglice u Evropskoj uniji niti sistem podele medju zemljama članicama. Umesto toga prisutne su samo beskrajne birokratske barijere, hapšenja i proterivanja.

Bogate zemlje poput Nemačke, Francuske, Belgije ili Irske gotovo nikada iz humanitarnih razloga ne odustaju od proterivanja. Proteruju teško obolele i traumatizovane gradjane u zemlje preko kojih su došli.

Pri tome, 10 miliona izbeglica većinom borave u siromašnom a ne bogatom delu sveta.

Većina avganistanskih izbeglica se još nalazi u Pakistanu, Čad je primio veliki broj izbeglica iz Sudana, a iračke izbeglice utočište nalaze u Siriji i Jordanu. Da ne pominjemo 25 miliona ljudi koji beže od tužnih i nedostojnih uslova života u svojim domovinama.