Tako Vam je to, gospodine predsedniče

Eto, predsednik opet ima politički stav: Joahim Gauk, pop, borac za građanska prava DDR i nekada glavni čuvar arhive Štazija. Ne beži od svoje biografije. Ponaša se autentično, jer drukčije ne zna. Pri tome bi trebalo da nastupa neutralno i pomiriteljski, rečju: prezidijalno. Tako to predviđa Ustav. Ali Gauk već dugo testira mogućnosti koje mu pruža najviša državna funkcija. Meša se. Zauzima pozicije. I to ne prvi put.

Baš za godišnjicu Drugog svetskog rata očitao je Rusima lekciju. Pod utiscima sukoba u Ukrajini malo je zaboravio na istoriju. To nije bilo u redu. Sada je pretenzije Levičarske stranke na vlast identifikovao kao problem. Jer, samo 25 godina posle pada Berlinskog zida, pravna naslednica Jedinstvene socijalističke partije (SED) Eriha Honekera uspela je da postavi svog prvog premijera jedne nemačke savezne države. Većinu koja je za to potrebna dobio je budući šef vlade Tiringije Bodo Ramelov, uz pomoć svojih koelicionih partnera - SPD i Zelenih.

Tako je to u demokratiji. Ali, slučaj Tiringije nije uznemirio samo Gauka. Pre svega u zapadnim delovima zemlje, zbog tamošnjih izbora su se najlicemernije uskomešali samozvani apostoli pravde. Govore o sramoti, a poneko čak i o nehigijeni. Pri tome je slučaj Tiringije sasvim netipičan. Levičarska stranka, 25 godina posle pada Zida, još uvek ima jake pozicije u Istočnoj Nemačkoj. Tražena je kao koalicioni partner, a na lokalnom nivou važi kao stranka koja vodi računa o problemima sugrađana.

Ramelov, nešto drukčiji levičar

I sada bi Bodo Ramelov trebalo da postane prvi levičarski premijer jedne nemačke savezne države. A to ima svoje razloge. Ramelov je interesantan jer ne ispunjava kriterijume istočnonemačko-levičarskog sociograma. Za njega se nije uhvatio štalski vonj SED. On je iz Zapadne Nemačke, protestant, ekonomsku politiku vodi kao konzervativci. Za njega ne postoji tabu, on kažnjava svaki kliše o levičarskim lažima, ali dobro razume istočne Nemce. Služba za zaštitu ustavnog poretka je godinama držala na oku Ramelova, pobunjenika iz Hesena, koji je ipak već sa 14 godina umeo da vezuje kravatu. Kakva nemačko-nemačka priča! To što je stigao do fotelje premijera u Erfurtu, sada je rasrdilo konzervativce.

To što deca mirne revolucije iz 1989. sada žele da ih predvodi naslednik SED, izazvalo je ogorčenje demohrišćana na jubilarnu godišnjicu nemačkog ujedinjenja. Oni pitaju: u kojoj meri je SED još prisutna u Levičarskoj stranci Boda Ramelova? Baš to pitanje je postavio i Gauk, kada je pomenuo stepen poverenja prema Levici. Jer, imamo slučaj poslanika Franka Kušela, za koga je Ministarstvo za državnu bezbednost ustanovilo da „lako neosnovano tereti osobe“; ili, Ina Lojkenfeld, koja je kao policajka DDR prijavljivala Štaziju ko je želeo da napusti zemlju. Ona i drugi predstavljaju stari teret Levičara, teret koji i 25 godina posle sloma režima u Istočnom Berlinu predstavlja zlu krv u redovima te stranke.

To je bina na kojoj će socijaldemokrate sada stupiti kao partneri u koaliciji Levičari-SPD-Zeleni u Tiringiji. Što je tema koja je do sada bila prilično zapostavljena. Jer, to što SPD treba da pomogne uspon Levičara, politički je pikantno, jer su se istočnonemački SPD-ovci uvek osećali kao disidenti i protivnici SED. I sada tiringijske socijaldemokrate treba da učestvuju u vlasti na čijem čelu je Ramelov. To je riskantan potez. Ali i šansa.

Pokušaj oslobađanja iz zatočeništva

U politički malim razmerama jedne savezne države može lepo da se eksperimentiše. Zar nije koalicija SPD i Zelenih osamdesetih godina u Hesenu bila proba za kasniju eru tandema Šreder-Fišer? Iako to u saveznoj SPD niko otvoreno ne kaže, Tiringija zaista postaje ogledna laboratorija za Berlin.

Sa premijerom levičarskog premijera u Erfurtu, počeće i nezvanična operacija „čupanja iz zatočeništva CDU“ u kojoj se SPD već neko vreme nalazi. Jer, Socijaldemokrate i Zeleni odavno više nisu dovoljni jedni drugima za formiranje većine. Koalicije sa strankama hrišćanskih unija su za SPD već dugo jedina mogućnost da dođe na vlast. Jer, to je još samo polovično narodska stranka i mora da se prilagodi svom biotopu od 25 procenata.

I na saveznom nivou će koalicija Levičara, SPD i Zelenih, biti jedina mogućnost za SPD da jednom ponovo postavi svog kancelara. A to je koaliciona opcija koja bi mogla da izazove košmare predsednika Gauka. No, takav je hod demokratije i predsednik svojim opredeljivanjem za neku određenu opciju ne bi trebalo da ga ometa.