Talibani bi da se domognu atomskog oružja

Američka ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton i njen britanski kolega Dejvid Miliband nedavno su se složili da, iako je Pakistan suočen sa opasnošću od ekstremista, ipak, nema opasnosti da bi atomsko oružje koje ta zemlja poseduje moglo da dospe u pogrešne ruke. Samo nešto pre toga okončana je 22-časovna drama sa taocima u štabu oružanih snaga Pakistana – instituciji koja je do skoro smatrana garantom bezbednosti pakistanskih atomskih bombi.

Još pola godine pre toga Klintonova je zvučala drugačije: Pakistansko nuklearno oružje je u velikoj opasnosti da padne u ruke ekstremista – talibana ili Al Kaide, govorila je. Takve tvrdnje je pakistanska vojska do sada uvek odbacivala: "U potpunosti kontrolišemo naše atomsko oružje", odgovarali su. Čak su posle 11. septembra 2001, atomske bombe prebacili na šest novih lokacija.

Pakistan ima dosta uranijuma i plutonijuma?

Prema podacima eksperata, Pakistan ima oko 50 nuklearnih bojevih glava i više od 800 kilograma obogaćenog uranijuma što je dovoljno za proizvodnju još 55 atomskih bombi. Najveću opasnost predstavlja baš uranijum, jer bi teroristi, ako bi ga se dokopali, relativno lako mogli da proizvedu atomsko oružje. Povrh svega tu je i nepoznata količina plutonijuma, navodno dovoljna da se proizvede nekoliko atomskih bombi.

Da bi atomske glave stigle do cilja, Pakistan u svom arsenalu ima rakete kratkog dometa tipa „Hatef“. Tu su i rakete srednjeg dometa tipa „Šanin“, od 300 do 2.000 kilometara i težine do 500 kilograma kao i tip “Gauri” dometa do 1.500 kilometara i nosivosti do 700 kilograma. To praktično znači da je pokrivena cela teritorija susedne Indije. Baš to i jeste razlog postojanja pakistanskog nuklearnog arsenala – tačnije poraz u ratu sa Indijom 1971. i gubitak istočnog Pakistana. Nakon što je Indija 1974. izvela prvu nuklearnu probu i Pakistan je krenuo u razvoj sopstvenog, kako je govoreno „muslimanskog“ atomskog oružja. Pored Kine, značajnu ulogu u tom procesu imao je i pakistanski naučnik Abdul Kader Kan koji je studirao u Nemačkoj i Holandiji. Razvoj je trajao sve do 1998. godine, kada je izvršena prva nuklearna proba.

I Indija i Pakistan odbijaju da potpišu sporazum o neširenju nuklearnog oružja. Islamabad ponavlja da će to učiniti tek kada ga prvo Indija potpiše. Međunarodni pritisci na Pakistan nisu postigli mnogo. Vašington doduše nastavlja da preti sankcijama, ali ih svaki put povlači onda kada mu je važnija saradnja sa Pakistanom – pre svega kada je reč o zbivanjima u susednom Avganistanu – od vremena sovjetske invazije pa sve do danas.

autori: P. Filip, I. Đerković

odg. urednik: N. Jakovljević