Tarner: Lako je pasti u očaj zbog Gaze

DW: Šta mislite o vremenu koje ste proveli u Gazi?

Robert Tarner: Lako je pasti u očaj u vezi sa Gazom, lako je, gledajući sve te probleme pomisliti – to se ne može rešiti. Ali isto tako, kažeš sebi: vidi kako su ovi ljudi izdržljivi. Oni su prošli kroz mnogo toga i ako im se pruži neka dobra prilika, oni će je iskoristiti. Oni će takođe sami stvarati mogućnosti da nešto urade. Na neki način, odavde odlazim vrlo nerado, jer je to bilo izuzetno iskustvo. Stvari se mogu poboljšati uz malo optimizma.

To je takođe teško radno okruženje. Vi ste doživeli dva rata, jedan 2012. i bili ste u Gazi tokom sukoba prošlog leta koji je trajao 51 dan.

Mislili smo da je rat 2012. bilo teško vreme, dok nismo doživeli onaj iz prošle godine. Posle toga nam je rat iz 2012. bio mačji kašalj. Posebno je prošlog leta bilo apsolutno strašno. Palestinci su uradili neverovatan posao pod izuzetno teškim uslovima u veoma opasnom okruženju. Više od 5.000 ljudi je svakoga dana dolazilo da radi, da pomaže. To je sigurno bio najveći izazov u mojoj karijeri, ali svakako i najzahvalniji posao koji sam ikada imao.

Kako biste opisali situaciju u Gazi sada, godinu dana nakon završetka prošlog rata?

Mislim da su uslovi za većinu ljudi u Gazi gori nego što su bili pre godinu dana. Humanitarna situacija se nije poboljšala, nezaposlenost i siromaštvo su dalje kakvi su bili i povrh svega toga dolaze sve štete, fizičke i psihičke rane od sukoba prošlog leta.

Mnogi ljudi u Gazi kažu da ne dobijaju dovoljno pomoći, rekonstrukcija je veoma spora, posebno za one koji su tokom prošlog leta izgubili svoje domove.

Postoje dve različite grupe. Ima onih kojima su potrebna sredstva za popravku domova i ima onih čiji su domovi potpuno uništeni i kojima su potreban sredstva za temeljnu obnovu. Što se tiče popravki, to je pitanje finansiranja. Mi jednostavno nemamo dovoljno novca. Za popravke i iznajmljivanje smo dali dosta novca i pomogli smo više od 60.000 porodica. Da imamo desetine miliona dolara više, sve bismo mogli odmah da potrošimo. Tolike su potrebe. Za one čiji su domovi potpuno uništeni otvaraju se tehničkih pitanja, kao i pitanja finansiranja. Sada su tehnička pitanja rešena, u smislu da možemo da podnesemo zahtev za dozvolu za obnovu kuća. Prva grupa dozvola je odobrena i prošle nedelje smo imali prve isplate. Reč je o samo 35 porodica ove nedelje – ali to je početak.

Da li je došlo do promene u izraelskom pristupu?

Da, ima nekih promena, nazire se priznanje između ostalog i u izjavama nekih izraelskih zvaničnika, da je bezbednost Izraelaca u direktnoj vezi sa poboljšanjem uslova života za Palestince u Gazi. Pre godinu dana, to nije bilo tako. Ali sve to još nije dovoljno. Mislim da se preduzimaju neki politički hrabri koraci i nadamo se da će oni biti ubrzani.

Tokom protekle decenije sve više ljudi je postajalo zavisno od programa pomoći UNRWA. Organizacija se suočava sa ozbiljnim problemima finansiranja svog rada. Kako to utiče na vaš rad na terenu?

U našem celokupnom fondu imamo deficit od 101 milion dolara i to je bez presedana, nikada nije bilo ovako. Morali smo da donesemo neke veoma teške odluke, uključujući smanjenje međunarodnog osoblja, zamrzavanje zapošljavanja, povećanje prosečne veličine razreda u školi, tako da manje nastavnika može da podučava više dece. Dakle, mi smo u potrazi na smanjenjem troškova, ali takođe moramo da obezbedimo više prihoda.

Posle tri godine u Gazi, koje iskustvo nosite sa sobom?

Jedna od stvari koje sam ovde zaista naučio je poniznost. Dovoljno je biti među palestinskim narodom u Gazi i videti šta su preživeli tokom proteklih osam godina. Uprkos tome, postoje među njima ljudi koji gaje nadu, koji nisu podlegli očaju. Mislim da nikome ovde ne bi moglo da se zameri ako je očajan. Takva je situacija.

*Robert Tarner je tri godine bio direktor Agencije Ujedinjenih nacija za pomoć i zapošljavanje (UNRWA) u Gazi i sada odlazi sa te funkcije. UNRWA je osnovana je 1949. godine sa prvobitnim ciljem da obezbedi radna mesta na javnim radovima i projektima i pruži direktnu pomoć za 652.000 arapskih Palestinaca, koji su pobegli ili bili proterani iz svojih domova tokom borbi koje su usledile širom regiona Palestine, posle kraja britanskog mandata. Direktna pomoć je takođe pružana i jevrejskim i arapskim palestinskim izbeglicama unutar Izraela, posle sukoba 1948. dok Izraelska vlada nije 1952. preuzela odgovornost za jevrejske izbeglice. U nedostatku rešenja problema izbeglica u Palestini, Generalna skupština UN je u više navrata obnovila mandat UNRWA. Mandat je nedavno produžen do 30. juna 2017. UNRWA danas pruža obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i socijalne usluge za pet miliona registrovanih palestinskih izbeglica iz ratova 1948. i 1967. godine. Tim brojem su obuhvaćeni i svi njihovi potomci. Pomoć se pruža palestinskim izbeglicama koji žive u Jordanu, Libanu i Siriji, kao i onima koji žive na Zapadnoj obali i pojasu Gaze.