Teška svakodnevica negovateljica

Desetine hiljada domaćinstava u Nemačkoj angažuje radnu snagu iz istočne i jugoistočne Evrope za negu svojih starijih i nemoćnih ukućana. Negovateljice po pravilu žive u domaćinstvu i na raspolaganju su 24 sata dnevno. Žene iz Poljske, Rumunije, Bugarske, ali sve više i iz nove članice EU – Hrvatske, već imaju stručni naziv: „migrantkinje za negu“. Njihov tačan broj se ne zna, a njihova radna svakodnevica kreće na ivici ilegale.

Jeftina radna snaga s istoka

Oprezne procene kreću se između 100.000 i 150.000 „migrantkinja za negu“ iz novih članica Evropske unije. Tačan broj nemoguće je saznati jer mnoge rade neprijavljene. Na jednom, nedavno završenom kongresu na temu nedostatka negovatelja čak se baratalo sa brojkom od pola miliona negovateljica iz novih članica EU. Jedna od učesnica kongresa, poljska sociološkinja Agnješka Satola, koja je vodila mnoge razgovore sa neregularno zaposlenim negovateljicama, objašnjava princip po kojem funkcioniše mreža negovateljica u Nemačkoj koja deluje daleko od očiju javnosti.

„Te žene rade u nekoj vrsti rotirajućeg sistema u kojem se nekoliko negovateljica 24 sata dnevno brine o jednoj osobi. Pritom nekoliko koleginica međusobno 'dele' jednog pacijenta“, kaže u razgovoru za Dojče vele Agnješka Satola. Takva mreža nastaje uglavnom unutar etničkih ili rodbinskih struktura koje su tako povezane s nemačkim porodicama, potencijalnim poslodavcima.

Posao negovateljice je naporan i nije naročito dobro plaćen. Kako kaže Satola, iz razgovora s negovateljicama saznala je da one zarađuju između 900 i 1.500 evra mesečno. Uz to po pravilu ide i besplatna hrana i smeštaj. To je još uvek samo deo onog što bi porodice plaćale kod neke nemačke firme za negu – 24-časovna nega košta između 4.800 i 10.000 evra mesečno. Ambulantna nega je mnogo jeftinija, između 1.500 i 2.000 evra mesečno.

Socijalna izolacija i emotivno opterećenje

Porodice koje same preuzmu negu nekog svog člana, od države dobijaju oko 700 evra mesečno. One taj novac mogu da iskoriste za finansiranje strane radne snage što je poslednjih desetak godina dovelo do eksplozije broja zaposlenih negovateljica u Nemačkoj.

Agencije koje posreduju u zapošljavanju niču kao pečurke posle kiše. Ali ni takva zaposlenja, mada se do njih dolazi preko zvaničnih agencija, često ne ispunjavaju sva pravila koja nalaže nemački Zakon o radu. „Zaposlenim ženama često nedostaje dokaz o prijavi u socijalni sistem“, govori Nadja Kluge iz sindikalne inicijative „Poštena mobilnost“ koja se u sklopu Nemačkog saveza sindikata (DGB) bori za prava radnika iz novih članica Evropske unije.

Žrtve tranzicije

Kluge glavni problem u 24-časovnoj nezi vidi u tome što tako zaposlene negovateljice zaista moraju da budu 100 odsto spremne 24 sata dnevno. To se kosi s nemačkim zakonom koji dozvoljava maksimalno 300 sati rada mesečno za osoblje u sektoru nege. Psihički i fizički napor koji sa sobom donosi 24-časovni radni dan je, kako je Agnješka Satola saznala u razgovoru s pogođenim negovateljicama, na granici izdržljivosti. To naročito pogađa one negovateljice u poodmaklim godinama, između 50 i 60 godina starosti. Te radnice često su zbog socijalne situacije u njihovoj zemlji prisiljene na takvu vrstu radnog odnosa.

U procesu tranzicije u istočnoj i jugoistočnoj Evropi najviše su stradale upravo niže kvalifikovane žene. „Neke su nezaposlene i nakon određene starosne granice teško pronalaze posao, drugima je penzija toliko mala da od nje ne mogu da žive. Te žene su glavne žrtve tranzicije“, kaže Satola. Život tih žena je sve samo ne bajka, nastavlja Satola: daleko od porodice, mesecima zatvorene sa jednom osobom o kojoj se brinu i s kojom po pravilu ne mogu kvalitetno da komuniciju, što zbog nepoznavanja jezika, što zbog dementnosti osoba koje neguju.

Problem sadašnjosti i budućnosti

U razgovorima za pomenuto istraživanje mnoge negovateljice su takvo stanje opisale kao psihički veoma naporno. „Pored teškog fizičkog posla, negovateljice su često uvučene u intenzivne emotivne procese koji vladaju u porodicama pacijenata što je veoma opterećujuće“, kaže Satola. Ta sociološkinja ukazuje na težinu života tih osoba koje su, iako društvo bez njih ne može, u javnom diskursu potpuno marginalizovane.

„Tim ženama potrebna je pomoć, medicinsko i psihološko obrazovanje, kao i intenzivniji kursevi jezika“, zaključuje Nadja Kluge iz DGB. A sve veći broj starijih Nemaca kojima je potrebna strana nega, taj društveni problem neće umanjiti, već samo uvećati.

Autori: Vulf Vilde / Nenad Krajcer
Odg. urednica: Dijana Roščić