Tim Bencko – spasilac sveta iz Berlina

Popularni mladi nemački pevač priznaje da pažnja koju dobija predstavlja osećanje koji nadilazi granice ljudskog iskustva: „Kad na koncertu stojite pred 8.000 ljudi, to je stvarno suludo.“ Tim Bencko (Bendzko) još uvek ponekad tome ne može dovoljno da se načudi, ali, istovremeno, vidno uživa u svom uspehu. Muzikom se bavi više od 10 godina, ali to dugo nije nikoga zanimalo. Sve dok se u leto 2011. godine nije proslavio pesmom sa refrenom: „Moram još na brzinu da spasem svet“ (Nur noch kurz die Welt retten). Od tada svi pričaju o njemu.

Ta pesma, u kojoj Bencko govori o 148 mejlova koje mora da pročita pre nego što se posveti važnim stvarima, postala je u Nemačkoj letnji hit, a njen izvođač super-zvezda. Pokazalo se da je vredelo imati strpljenja. Još pre godinu dana Bencko je nastupao kao predizvođač na koncertu Džoa Kokera na njegovoj turneji po Nemačkoj, a ove godine na njegove koncerte dolaze hiljade oduševljenih obožavalaca koji znaju svaki stih pesama dečka s gitarom i kovrdžavom kosom.

Muzika kao zanat

„Ja uopšte ne radim ništa što ima veze sa prenemaganjem. Ni u muzici ne želim da se krijem iza elektronskih efekata“, kaže Bencko. Njegova muzika je zato zanatski staromodno i dobro odrađen posao – udaraljke, klavir, bogati orguljaški tonovi i tu i tamo pokoja solo-dionica gitare začinjena tek tračkom zvuka čela i harmonike. Sve je autentično, iskreno i ručno odsvirano.

Tim Bencko veruje da dobra pesma mora dobro da zvuči i kad se odsvira samo na gitari: „Ako tako ne zvuči dobro, onda nema smisla ni da se snimi. U idealnom slučaju pesma mora da 'drži dodu' i bez ijednog instrumenta“. Bez instrumenata mlada nemačka pop-zvezda doduše ne nastupa, ali se na svojim koncertima svesno odriče suvišnih muzičkih pomagala i dekoracija. Umesto toga radije pušta publiku da peva.

Od studenta teologije do pop-zvezde

Bencko kaže da je oduvek samo želeo da komponuje i piše pesme. Sve ostalo što je radio bilo je samo sredstvo da bi došao do tog cilja – na primer prodavanje polovnih automobila ili studije teologije. Cilj je uvek imao pred očima, ali se nije žurio. Kao dečak, radije je igrao fudbal, a pod njegovim Božićnim drvcem dok je bio dečak nije još bilo muzičkih instrumenata. Tek je sa 16 godina naučio da svira gitaru da bi konačno mogao i da odsvira melodije koje je imao u glavi.

Sa 17 je osnovao svoj prvi bend, s nekima još i danas nastupa. Godinama je svirao po malim klubovima dok 2009. nije pobedio na jednom takmičenju za mlade talente što mu je omogućilo da nastupi u predprogramu jednog koncerta u Berlinu, pred 20.000 gledalaca. Očigledno se nekome iz velikih muzičkih produkcijskih kuća svidelo kako je to učinio, jer je ponudu dobio odmah. Dug put do slave Bencko je zabeležio i na svom prvom albumu pod naslovom „Kad bi reči bile moj jezik“ (Wenn Worte meine Sprache wären). On sam ga ironično zove „Best of“ – neke od pesama na njemu stare su između sedam i 10 godina i još uvek ih izvodi na koncertima.

Svemu treba dati i drugu šansu

Bencko ne želi da se razmeće porukama u svojim pjesmama: „Sada imam 27 godina i ne moram da hodamo okolo po svetu uzdignutog kažiprsta objašnjavajući ljudima svet kada i sam mogu da promenim mišljenje svake tri nedelje“. Ono što ga zaokuplja više su intimna osećanja: veze, traženje samoga sebe i malo kritike površnosti. „Mene zanima preispitivanje. Raduje me kada ljudi ne uzimaju prvi utisak zdravo za gotovo, već celoj priči daju i drugu šansu.“

Pisanje pesama je za Bencka naporan proces, zanat i težak rad. S tom kombinacijom do sada je pokupio gotovo sve nemačke muzičke nagrade. Njegov drugi album trebalo bi da bude na proleće.

Autori: Matijas Klaus / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković