1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Tiranija ne može biti stabilna

Mudhoon Loay Kommentarbild App
Loaj Madhun
13. novembar 2018.

Od duha promena i nade u bolje sutra koje je donelo tzv. „Arapsko proleće“, ostalo je malo toga. Pa ipak, povratak u stanje kakvo je bilo pre 2011. godine je nemoguć, smatra Loaj Madhun.

https://p.dw.com/p/388tH
Symbolbild Arabischer Frühling
Foto: picture-alliance/dpa

Osam godina nakon revolucionarnog zamaha koje je donelo „Arapsko proleće“, dovoljan je samo letimičan pogled na političku kartu pa da se shvati da od nade ljudi da će živeti žive u dostojanstvu i demokratiji, nije ostalo mnogo.

Umesto zahteva „Hleba, slobode i socijalne pravde“, u arapskom svetu izbio je pravi ustanak. Bila je to najmasovnija mobilizacija arapskog naroda u novijoj istoriji, a pratili su je haos i razaranja. Libiji preti raspad države. U Jemenu – zemlji koja je simbol arapskog siromaštva – vlada najveća humanitarna katastrofa na svetu, kako to navode UN. A u Egiptu ponovo grobna tišina i varljivi, zastrašujući mir.

Istovremeno, nekoliko država u tranziciji mutiralo je u zemlje iz kojih se prenose konflikti. Kompleksni sukob u Siriji je, nakon višegodišnjih brutalnih sukoba s verskom pozadinom postao, zamenski rat kako na regionalnom, tako i na međunarodnom planu. Narodni ustanak protiv vladavine i terora Asadovog klana pretvorio se u sukob svetskih razmera.

Samo bi u Tunisu, zemlji kolevci „Arapskog proleća“, tranzicija iz diktature u demokratiju mogla da uspe. Ali i tu samo ako ta zemlja preuzme kontrolu nad sopstvenim ekonomskim problemima. Zapad bi u svakom slučaju trebalo da nastavi da neguje i kultiviše tunišanski model demokratije.

Elite su podbacile

Kako je sve to moglo da se dogodi? Zašto je tako malo ostalo od duha promena i nade u bolji život u slobodi i dostojanstvu? Svakako da ima mnogo razloga za to. Prvenstveno bi ih trebalo tražiti u prošlosti i nasleđu koji su iza sebe ostavile diktature, a manje u kulturi. Da bismo razumeli situaciju, moramo znati jednu činjenicu: „Arapsko proleće“ je bilo izraz krize, nije ono izazvalo krizu arapskih nacionalnih država.

Glavni uzrok krize je to što su tamošnje vladajuće (vojne) elite u kolosalnoj meri podbacile kada je reč o izgradnji moderne države. Te elite kontrolišu slabe institucije i državne resurse i često ih koriste samo da bi prigrabile ličnu korist. One su se postepeno udaljavale od svakodnevice u kojoj žive „obični Arapi“, od briga s kojima se suočavala većina stanovništva. Tako se recimo prekid sporazuma o socijalnim davanjima – naročito u Egiptu – pokazao kao razarajući faktor kada je reč o identifikaciji arapskih građana sa sopstvenim državama. I tako su skoro sve arapske „republike straha“, vremenom postajale ekonomski sve slabije, a politički sve represivnije.

Kao protivteža razvile su se islamističke stranke, ali su one istovremeno ometale razvoj društva. Drugu opciju – liberalno-građansko uređenje – arapski režimi svesno su suzbijali. Arapske despote nisu u toj meri zabrinjavali islamisti, jer su znali da će se Zapad – ako dođe stani-pani – pre odlučiti za njih jer su „manje zlo“ od islamista.

Zapad mora da uslovi pomoć

Restauracija autoritarnih sistema u mnogim arapskim državama u tranziciji, koja je počela 2013. godine, ne daje nikakav odgovor na velike izazove sadašnjosti i budućnosti. Takav razvoj događaja zabrinjava, posebno nakon što su se socijalni i -ekonomski uslovi, koji su konačno i doveli do arapskih revolucija, u ogromnoj meri pogoršali.

Danas svaki treći Arapin ima manje od 23 godine i u arapskom svetu je u narednih 20 godina potrebno stvoriti 50 miliona radnih mesta. Pri tom niko ne zna kako da se to uradi. U tom kontekstu može se pretpostaviti da se zemljama poput Egipta, bez dalekosežnih političkih i ekonomskih reformi, uskoro neće moći upravljati.

Upravo tu bi Zapad morao da počne da deluje: Nemačka i njeni partneri morali bi da uslovljavaju pomoć koju nude. To podrazumeva napredak (čak i sasvim mali) u borbi protiv široko rasprostranjene korupcije, u sprovođenju ekonomskih reformi za srednju klasu i u jačanju civilnog društva i vladavini prava.

U zapadnim prestonicama trebalo bi da se distanciraju od iluzije stabilnosti u navodno snažnim, a represivnim zemljama. Jer tiranija nikada nije bila, niti može biti stabilna.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android