Tramp protiv uvoznika

Ima jedna poslovica koja kaže da se ništa ne jede onoliko vruće, kao što se kuva – u ovom slučaju, u predizbornoj kampanji. Ali Donald Tramp je već u prvim danima pokazao da će barem pokušati mnogo toga zaista i da sprovede: već je potpisao dekret kojim SAD napuštaju Transpacifički trgovinski sporazum, a razmišlja i o labavijim propisima za finansijski i bankarski sektor.

Pored toga on neprestano najavljuje i smanjivanje poreza američkim firmama. Doduše, tu još nije ništa konkretno odlučeno, ali nešto od toga se već čulo prošle godine iz redova republikanaca. Drugim rečima, sve su to još spekulacije i nagađanja, ali u svetu ekonomije i finansijskog poslovanja, već uvelike se prave analize o tome šta bi ti koraci prouzrokovali i koliko bi pogodili – ne samo nemačka preduzeća.

„Prilagođavanje poreza“

Iako se od Trampa često moglo čuti da želi da podigne carine na sve što se uvozi u SAD, procene su da to verovatno neće biti carine u klasičnom smislu. To bi, naime, značilo sukobiti se sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO) i moglo bi da izazove tužbe drugih zemalja. Sukob sa STO u suštini nije u interesu ni američkih firmi, koje baš preko te organizacije vrše pritisak na druge zemlje.

Ali jedan drugi predlog iz redova republikanaca naterao je finansijske stručnjake da načulje uši: predlog da se smanji porez za preduzeća sa 35 na 20 odsto – ali i da se obračunava na drugačiji način. Takvo „prilagođavanje poreza nakon prelaska granice“ –Border Tax Adjustment, znači da se više ne bi plaćao porez na dobit, već na promet u samim SAD – Cash Flow.

Privrednicima će odmah biti jasno šta to znači. Teoretski, svi su ravnopravni jer se plaća porez na svu robu koja se prodaje u SAD, a ono što preduzeća zarade u inostranstvu – to se američke poreznike onda više ne tiče. Tako, međutim, nastaje ogromna razlika između američkih proizvođača i uvoznika: proizvođači naravno tu mogu da odbiju sve troškove proizvodnje, plate i investicije, poluproizvode i sirovine koje kupuju u SAD i da plate samo porez na ostatak – dakle na dobit. Ali izvoznici to ne mogu. To znači da oni neće plaćati porez na dobit – već na kompletan promet!

Nije carina, ali jeste carina

Analitičari istraživačkog odeljenja nemačke Dojče bank sve su to stavili na papir i izračunali da bi takav porez bio isto što i „obične“ uvozne carine od 20 odsto – samo što se ne bi tako zvale.

Naravno da će takva intervencija na robnu razmenu neminovno uticati i na kurs dolara. Ako se dolarima manje kupuje u svetu, to znači da će njegova vrednost da poraste – i praktično da poništi sve prednosti stvorene takvim zakonima kojima se štite američki proizvođači. Skup dolar značiće da će uvozna roba biti jeftinija i da će se ipak isplatiti uvoziti – ali se neće moći izvoziti. Čitava priča tako počinje ispočetka.

Ali finansijski stručnjaci Dojče bank izračunali su da će takve rokade skupo da koštaju američku privredu. Oni procenjuju da bi gubitak moga da bude 6 odsto trenutnog američkog bruto društvenog proizvoda (BDP) i pritom se pozivaju na proračune nezavisne američke Tax Foundation. Ako dakle Trampove mere čak i prouzrokuju neki ekonomski rast, njega će „progutati“ taj gubitak u međunarodnoj razmeni.

Na udaru nemački proizvođači automobila

Takve kalkulacije i analize pažljivo prate i nemački proizvođači koji izvoze u SAD. Oko 10 odsto nemačkog izvoza odlazi u tu zemlju i ta roba će za početak Amerikancima da bude skuplja. Najviše izvoze proizvođači automobila. S obzirom na to da mnogi nemački proizvođači imaju pogone i u Americi, kalkulacija neće biti tako jednostavna, ali je sigurno da će nemački automobili u SAD postati skuplji. Sedam odsto američkog uvoza je uvoz proizvoda avionske industrije i mašinogradnje – a to je opet nešto što pogađa Nemačku. U strukturi nemačkog izvoza, naime, 15 odsto otpada na mašinogradnju, a 12 procenata na farmaceutske proizvode.

Američka centralna banka je ipak u svojim analizama veoma optimistična: prema njenim procenama, takav obračun poreza će u sledeće tri godine dovesti do smanjenja uvoza od četiri odsto i povećanje izvoza od sedam procenata. Drugim rečima, to će voditi značajnom smanjivanju američkog spoljnotrgovinskog deficita. Nemački stručnjaci ozbiljno sumnjaju u te procene, upravo zbog promene vrednosti dolara.

Još jednom: sve su to samo još procene i nagađanja o nečemu za šta se uopšte ne zna da li će se dogoditi – i koje tačno stope će biti. Ali i analitičari Dojče bank misle da će u početku zaista doći do rasta američke ekonomije i da možda može da se dogodi da domaća, dakle američka potražnja, donekle nadoknadi gubitak koji će pretrpeti na svetskom tržištu.

Automobili skuplji za 2.500 dolara

Uteha nemačkim proizvođačima jeste i to što se mnoge mašine kakve oni nude, u SAD uopšte i ne proizvode. Čak i kod automobila će uvek biti Amerikanaca koji ionako ne pitaju za cenu i traže posebne modele, a naročito kod vozila računica nije jednostavna.

Tramp je upravo proizvođačima automobila pretio i govorio im da bi trebalo da zatvore svoje pogone u inostranstvu i da se vrate proizvodnji u Americi. Čak i ako se taj pomenuti „porez nakon prelaska granice“ nametne samo automobilskoj industriji, Tramp, kao i mnogi političari, ne želi da čuje činjenicu da u proizvodnji automobila danas gotovo uopšte nije važno gde se oni montiraju. Važno je gde se proizvode delovi, a zbog svojevrsne međunarodne podele rada, američki proizvođači danas više nemaju kapacitete da proizvode sto odsto „američki auto“. Drugim rečima, čak i automobili američkih proizvođača bi takvim porezom postali skuplji – za oko osam procenata. To po automobilu iznosi oko 2.500 dolara, što opet smanjuje razliku prema uvozu.

A tu su i pogoni „stranih“ proizvođača u Americi. Nemački proizvođači će tu loše proći jer uglavnom tamo samo sklapaju vozila. Njihovi troškovi će da porastu: 16 odsto kod Audija, 17 kod BMW-a i Dajmlera, a kod Folksvagena 18 procenata. S druge strane, japanske Honda i Tojota u Americi proizvode i mnoge delove, tako da će u nekim slučajevima bolje proći čak i od „američkih“ firmi.

Hoće-neće

Uprkos mogućem sporu sa Svetskom trgovinskom organizacijom, Trampova omiljena tema su carine na robu iz Meksika. Tamo proizvode i nemački Folksvagen (i japanski Nisan), a takav dodatni trošak svakako bi opteretio njihove računice. Ali i američki proizvođači automobila uvoze mnoge delove iz Meksika i nije se stekao utisak da bi oni želeli da se odreknu tamošnje povoljnije radne snage.

Da li će onda Tramp zaista da uvede taj novi način obračunavanja poreza? S obzirom na hirovitost američkog predsednika, i procene stručnjaka gotovo bi mogle da se uporede sa bacanjem novčića: pismo ili glava – hoće ili neće. Stručnjaci misle da je verovatnoća ipak nešto ispod 50 odsto. Jer čak i ako ga donese, tu je još i američki Senat gde će američka automobilska industrija, kao i uvek, da aktivira svoje lobiste kako bi objasnili senatorima da to ipak nije dobro za njihovu saveznu državu. Trampu se to sigurno neće dopasti, ali to isto tako sigurno neće biti jedini sukob u koji će se on upustiti.