Nova je pre svega spoznaja da brzo povlačenje nije opcija. Dok je američki predsednik Donald Tramp još bio običan građanin, žestoko se zalagao za povlačenje. Što brže, to bolje. Za njega je čitava misija bila apsolutna „besmislica!“ – kako je tvitovao 2013. godine. Tada je govorio o proćerdanim milijardama i potrebi izgradnje Amerike, ne Avganistana. America first – najpre Amerika.
Od „besmislice“ do realnosti
Ali kao predsednik, Tramp je morao da prihvati realnost. Danas kao vrhovni komandant američkih vojnih snaga upozorava da bi brzo povlačenje stvorilo vakuum, kao 2011. godine nakon brzog povlačenja iz Iraka. U svom govoru Tramp sada skicira krvavi scenario u kojem bi Al-Kaida, samoproglašena „Islamska država“ i druge terorističke organizacije uništile sve što su američki vojnici u poslednjih šesnaest godina postigli na avganistanskom bojnom polju. O kojim dostignućima se po njegovom mišljenju radi – to nije otkrio.
Nov je i ton kojim Tramp govori, jer nema ulepšavanja: „Više nećemo raditi na izgradnji nacije. Ubijaćemo teroriste.“ Time se odvojio od verbalne prakse mnogih zapadnih političara. I oba njegova prethodnika, predsednici Buš i Obama misiju u Avganistanu su opravdavali izvozom demokratije i zaštitom ljudskih prava – iako su obojica u nedostatku političke strategije uvek davali prednost vojnim rešenjima. Baš kao Tramp sada. I upravo kod te tačke se završava nova američka strategija u Avganistanu.
Kontinuitet umesto nove strategije
Na kraju krajeva je jasno: Donald Tramp nije predstavio novu strategiju – bez obzira koliko se trudio da se ogradi od Baraka Obame. Tramp je istakao da je u američkom interesu da se dalje angažuje u Avganistanu. On je tamo nasledio „velike, komplikovane probleme“, ali on je taj koji „probleme rešava“ i problemi će biti rešeni. „I na kraju ćemo pobediti“, dodao je. Nije definisao šta će to politički značiti. „Naše snage se bore kako bi pobedile. Od sada će pobeda biti jasno definisana: napasti naše neprijatelje, zbrisati ISIS, uništiti Al Kaidu, sprečiti talibane da preuzmu Avganistan“. Za to će morati duboko, duboko da udahne. I šta će biti kada ponovo u Ameriku počnu da pristižu kovčezi sa ubijenim vojnicima?
Tramp nije naveo brojke, vezane za planirano povećanje vojnih snaga, nije govorio o vremenskom okviru misije. Nema onog Mission accomplished (misija ostvarena). Samo: „realnost na terenu, a ne proizvoljni vremenski planovi, od sada će rukovoditi našom strategijom.“
Predsednik SAD je najavio da će olabaviti pravila ratovanja za američke vojnike. „Mikromenadžment iz Vašingtona ne dobija bitke“, kazao je i dodao da će vojnici na frontu „u realnom vremenu, sa stvarnim autoritetom i jasnom misijom pobediti neprijatelja“.
To zvuči kao da će biti više dronova, više vazdušnih napada, više borbi i pucanja, više rata i smrti. Zvuči kao vojna, ne politička strategija. Zvuči poznato od ranije. SAD se pod Trampom vraćaju vojnom angažmanu. To se NATO partnerima neće svideti. Doduše, oni su pre nekoliko sedmica signalizirali da daju podršku, ali po svaku cenu treba izbeći da se stvori utisak kako NATO u Avganistanu vodi rat. Taj rascep dugoročno neće biti moguć.
Pakistan – težak saveznik
Poznate od ranije su i verbalne pretnje u pravcu Pakistana. „Ne možemo više da ćutimo o sigurnim putevima u Pakistanu za povlačenje terorističkih organizacija, talibana i drugih grupa“, naglasio je Tramp. To isto pre njega nisu uradili drugi: Obama, Hilari Klinton, Dik Čejni, Donaln Ramsfeld. Svi su govorili o dvostrukoj pakistanskoj igri na ratištu u Avganistanu. Negodovali. Pretili. Povremeno uskratili novac. I tako stvari ostavljali.
Jer Pakistan je neophodan partner. Zbrinjavanje američkih trupa u Avganistanu zavisi od Pakistana. To je frustrirajuće, ali to je realnost. Tramp je zatražio od Pakistana „da demonstrira svoj angažman za civilizaciju, red i mir.“ Ali šta će učiniti ako Pakistan nastavi sa dosadašnjom praksom? Sankcije? Dronovi? Uskraćivanje vojne pomoći? Ljubavni zavet u pravcu Indije? To bi Kinu snažnije nego do sada uvuklo u igru.
U ćorsokaku
Najkasnije na ovom mestu upada u oči da Tramp nema političku viziju, koja region posmatra kao celinu. To je još na početku američke invazije, pre šesnaest godina bila kardinalna greška. Avganistansko ratište je preplavljeno. Ne radi se samo o Pakistanu, talibanima ili samoproglašenoj „Islamskoj državi“. Teror je uvek izraz nemoći politike, odgovor na politički vakum. Rat u Avganistanu ima više nivoa i mnogo aktera.
I Indija, Iran, Rusija, Kina i Saudijska Arabija u tom regionu slede svoje nacionalne, strateške, bezbednosno-političke i ekonomske interese. Svi traže i pronalaze saveznike u Avganistanu. Učesnici u ratu jedni druge destabilizuju. Avganistan je već decenijama mesto za ideološke i vojne posredničke ratove.
Ratnim akterima iz inostranstva ide na ruku što je Avganistan nakon skoro četiri decenije neprekidnog rata politički, socijalno i etnički podeljen. U Kabulu ne postoji vlada nacionalnog jedinstva. Savez predsednika Ašrafa Ganija i premijera Abdulaha Abdulaha je duboko podeljen. Potpredsednik Dostum je napustio zemlju, kako bi izbegao istragu o navodnoj otmici i mučenju jednog političkog rivala.
Regionalni moćnici, poput guvernera Ate, iz severne provincije Balh, ponašaju se kao apsolutistički kraljevi. To mogu, jer ih podržava i finansira Zapad, kao navodne faktore stabilnosti. Kraljevi mogu da imaju i svoje milicije. Stanovništvo se maltretira i zlostavlja. Udaljavanje avganistanske vlade od stanovništva ide na ruku talibanima i drugim ekstremističkim grupama.
Primat politike
Trenutno u Avganistanu nema ambasadora SAD. Službu specijalnih izaslanika za Avganistan i Pakistan ukinula je Trampova administracija. Ali i predsednik Tramp će shvatiti da pobeda u Avganistani ne može da se izbombarduje.
Kad tad će započeti dugi, teški, komplikovani, prljavi pregovori. Kada svi budu izmoreni. Kada čak ni talibani i IS više ne budu mogli. Takvo je trenutno stanje stvari. Nema nove strategije, već nastavak rata. Na neodređeno vreme. Bez politike.