Trešnjevačka republika - 15 godina

Na stotine muškaraca iz Trešnjevca, kao i iz susednih sela, odbilo je da se odazove pozivu na mobilizaciju, a veliku podršku u tome pružile su im žene: njihove majke, sestre, supruge…

U Trešnjevcu je osnovana "Duhovna republika Zicer", koja je trajala čitava 93 dana, uz brojne manifestacije. Zajednički imenitelj cele akcije bio je: mir a ne rat.

Zahtevi vlastima bili su jednostavni: da se prekine mobilizacija, da se mobilisani vrate kućama, i da se aboliraju svi koji su odbili da idu u rat.

Odgovor Miloševićevog režima bio je očekivan: Trešnjevac su sa svih strana opkolila 92 tenka, cevima okrenutim prema selu.

Vilmoš Almaši bio je jedan od onih koji su odbili da idu u rat:

"U mom slučaju, pošto sam uradio kako sam mislio da treba po mom ubeđenju, na vojnom sudu sam bio osuđen na četiri meseca zatvora, koja sam odležao u Subotici."

Jedan od vođa protesta, Lajoš Bala, danas funkcioner Saveza vojvođanskih Mađara, rekao je da njegova generacija više nema snage za protest kakav su organizovali pre 15 godina.

"Danas mi to ne bismo mogli uraditi I jasno je zašto: prošlo je 15 godina. Sada moraju oni mladi ljudi, koji su u ono vreme imali pet, šest, sedam, osam godina…, da izmisle neku vrstu protesta, neke vrste građanske neposlušnosti, jer i protiv ove vlasti moramo biti neposlušni."

Jedan od retkih političara koji je pre 15 godina podržao protest bio je Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine. Iz tih dana sačuvan je arhivski zapis, u kojem je Čanak poručio Miloševiću sledeće:

"Mislim da je najbolje da mu zahvalimo tako što nećemo više učestvovati u njegovom ratu, jer ovo nije naš rat."

Kao odgovor na podršku demonstrantima, Miloševićev režim je uhapsio Čanka i pod prisilom ga odveo na ratište.

Koordinatorka "Žena u crnom" Staša Zajović kazala je da protesta u Trešnjevcu ne bi bilo da ga nisu podržale žene:

"Mi imamo obavezu prema ženama iz Trešnjevca, prema svim ženama koje su se pobunile protiv zločinačke stvarnsti. Imamo obavezu da ih se sećamo, da ih upišemo u ove naše male istorije, imamo obavezu da ih prenosimo. Dakle, žene koje su onda, 1992. godine, ustale protiv zločinačkog režima, protiv zločina protiv mira, i danas se bore protiv zločinačke prošlosti, dakle bore se za istinu o zločinačkoj prošlosti. I one su izložene najvećoj demonizaciji."

"Žene u crnom", zahvaljujući kojima je organizovana manifestacija sećanja na antiratnu trešnjevačku republiku, izdale su i publikaciju pod nazivom "Sećanje na antiratniotpor - pamćenje kao građanska odgovornost.