Tri decenije od Foklandskog rata

Pre svitanja, 2. aprila 1982. godine, argentinske snage lako su zauzele Foklandska ostrva, koja se nalaze samo 400 kilometara od argentinskog kopna. Borbeni brodovi jednostavno su uplovili u Port Stenli, bez najave rata. Na ostrvima, koja su vek i po bila pod suverenitetom Velike Britanije, bilo je svega stotinak policajaca i vojnika koji su odmah kapitulirali. Bio je to uvod u krvavi sukob u kojem je živote ostavilo 649 argentinskih i 255 britanskih vojnika, kao i troje civila sa Ostrva. Gotovo jednak broj ljudi vratio se iz rata sa teškim traumama i depresijama.

Rat za unutrašnju upotrebu

„To nije bilo mudro. Bila je to očajnička odluka ubilačkog režima i svakako nije bila ispravna odluka“, kaže danas Marselo Leiras, politikolog sa Univerziteta u Buenos Airesu. Odluku o invaziji na Malvinska ostrva, kako ih zovu Argentinci, donela je vojna hunta koja je vladala zemljom od 1976. Godina koja je prethodila vojnom pohodu bila je godina recesije, sunovrata pezosa kada je kupovna moć stanovništva u Argentini opala za petinu. To je uzrokovalo smenu u vrhu vojne vlasti – na kormilo zemlje dolazi Leopoldo Galtieri sa idejom da popularnost povrati vraćanjem Foklanda pod suverenitet Argentine.


Odgovor Gvozdene Ledi

Argentinci nisu voleli svoje vlastodršce, ali su i tada, kao i sada, smatrali da im Foklandi pripadaju. Zato su intervencija i početni uspeh naišli na odobravanje u zemlji. Galtierijevo samozadovoljstvo trajalo je kratko – jer nije on jedini imao problema sa popularnošću tih dana. Istu muku mučila je Margaret Tačer, još sveža premijerka čije ekonomske ideje u to vreme nisu oduševljavale Britance. Već 3. aprila 1982, Gvozdena Ledi okreće drugi list: „Posle nekoliko dana rastućih tenzija u našim odnosima sa Argentinom, oružane snage te zemlje napale su Foklandska ostrva i uspostavile vojnu kontrolu. Vlada je odlučila da velika snaga isplovi ka ostrvima čim budu obavljene pripreme.“

Izgladneli i promrzli vojnici

Sila koja je krenula da pod kraljičinu krunu vrati 12.700 kilometara udaljena ostrva zaista je bila impozantna: 27.000 vojnika i 100 ratnih brodova – ubrzo će se ispostaviti da je ta sila prejaka za osiromašenu i slabo opremljenu argentinsku vojsku. Vojna hunta je, naime, na Ostrva poslala mahom mlade regrute generacija ’62 i ’63. Oni su na kišovite i vetrom šibane Foklande poslati u letnjim uniformama, bez rezervne odeće, a posle nekoliko nedelja morali su da pretražuju otpade u potrazi za hranom. Prema svedočenjima nekih od njih, vojnici su se za dva i po meseca sukoba samo jednom okupali i izgubili između 10 i 20 kilograma mase.

Pripremali se za Sovjete

Sa druge strane, Britanija je raspolagala jednom od najmoćnijih ratnih mornarica sveta. Uz to, pretnju je shvatila vrlo ozbiljno, kako je kasnije ispričao admiral Džeremi Sanders. Argentinci su imali solidnu avijaciju i raketni sistem, a uz to njihovo kopno bilo je samo 400 kilometara daleko. Bez obzira na to, britanski stratezi bili su uvereni u pobedu: „Spremali smo mornaricu za potencijalni sukob sa Sovjetima u severnom Atlantiku. To je bio naš jedini zadatak od kad smo se povukli sa Dalekog Istoka kasnih šezdesetih. Zaista smo bili intenzivno i profesionalno pripremani i za mnogo ozbiljnije pretnje nego što je to bila Argentina“, seća se Sanders.

Epilog rata

Prelomni trenutak bilo je potapanje ogromnog argentinskog ratnog broda „General Belgrano“ (na gornjoj slici). Njega je detektovala britanska podmornica „Osvajač“ i, posle striktnog odobrenja premijerke Tačer, torpedovala sa tri projektila – u tom napadu poginula su 323 argentinska mornara. Posle niza napada iz vazduha i sa mora, pobeda Britanaca bila je definitivna 14. juna kada je potpisana kapitulacija. Posle kraja diktature u Argentini, vođa hunte Galtieri, kao i njegov šef mornarice, izvedeni su pred sud i osuđeni na 12 godina zatvora zbog pokretanja rata. Samo nekoliko godina kasnije, kontroverzni predsednik Menem ih je oslobodio. Obojica su u međuvremenu umrla.

Foklandi danas

Na ostrvima danas ima oko 3.000 stanovnika i 1.200 britanskih vojnika. Oko svake godišnjice se pokreće pitanje suvereniteta, a deca u Argentini i danas uče da su Malvinska ostrva deo njihove zemlje. Tako smatra i politikolog Leiras: „Nije li malo čudno da Britanija, koja je toliko daleko, ima suverenitet nad Ostrvima?“ Međutim, britanski ekspert Džordž Grant ne vidi ništa čudno: „Da kanadska vlada sutra tvrdi da ima pravo na Aljasku jer joj je geografski blizu – svi bi to sa pravom odbacili kao glupost“, kaže Grant. Poznavaoci veruju da je Margaret Tačer, pre rata, bila spremna da sa Argentinom pregovara o vraćanju Foklanda, slična kao što je Hong Kong vraćen Kini. Danas o tome nema ni govora: „Voleli bismo da pregovaramo sa Argentincima o svemu osim o – suverenitetu. Suverenitet nije za trgovinu“, kaže današnji premijer Dejvid Kameron.

Argentinska blokada

Diplomatska borba Londona i Buenos Airesa zaoštrena je pošto su Britanci najavili iskopavanja nafte ispod okeana u blizini ostrva. Nalazište je navodno još pre 15 godina otkrila kompanija Šel, a prošle godine su urađena dodatna ispitivanja. Zato je predsednica Argentine Kristina Fernandez Kirhner stvar je ponovo postavila visoko među prioritetima zemlje. Tako je sa Brazilom, Paragvajem i Urugvajem postignut dogovor da ne prihvataju u svoje luke brodove koji plove pod zastavom Foklanda. Ipak, jasno je da je odluka politička, sa nikakvim efektima u praksi: Foklandi naime imaju svega 28 brodova, od kojih su 20 ribarske brodice. Argentina s vremena na vreme pokušava da ubedi i Čile da ukine jedinu avionsku liniju koja povezuje Foklande sa kopnom Južne Amerike. Ostrvljani računaju na argentinski patriotizam i upozoravaju da, u slučaju ukidanja avionske linije, ni argentinski veterani neće moći da posećuju Ostrva.

Laki pigvini

Žitelji Foklanda kažu da ih i danas brinu svakodnevni preleti argentinskih aviona i prolasci brodova jer strahuju od novih nevolja. Na rat danas imaju i previše uspomena – prelepa peščana plaža pored gradića Stenlija neupotrebljiva je za ljude jer su je Argentinci minirali tokom invazije. Na toj plaži se mogu videti samo pingvini – ove životinje su prelake da bi aktivirale nagazne mine.

Autor: N. Rujević / N.M. Pots / M. Santos / D. Stute / nzz
Odg. urednik: Jakov Leon