Trideset godina Gej parade u Berlinu

Na prvom „Christopher Street Day“ nije se moglo mnogo toga videti. Jedan autobus, jedan zvučnik i par nervoznih pristalica i aktivista pokreta. Jedan od njih je i Bernd Gajser: „Tada je postojala mogućnost da se niko i ne pojavi. S tim smo moralo da računamo. Međutim, uz mnogo truda, napora ali i zadovoljstva organizovali smo manifestaciju na kojoj se okupilo 450 ljudi. Veoma smo ponosni na to.“

Kolona učesnika neobične manifestacije prolazila je ulicama Berlina. Preko 300 homoseksualaca i lezbijki plesalo je na jednom od najluksuznijih trgova Berlina. Oni su pokazali i poručili da su “drugačiji“. Pritom su iskazali mnogo životne radosti i ljubavi prema drugima, pa se skepsa kod građana Berlina ubrzo pretvorila u prigodnu zabavu.“

„Bio je to jedan lep osjećaj solidarnosti i snage. Kao prvo hteli smo da pokažemo da se ne osećamo kao žrtve, nego da smo spremni i da se branimo. Bio je to početak naše borbe za više prava u društvu. Izašli smo u javnost i kazali: “Evo, mi smo te pederske svinje“ kako su nas pogrdno nazivali. Pa, šta? Pogledajte nas u oči“.

Biti homoseksualac bilo je kažnjivo delo

Prva demonstracija homoseksualaca i lezbijki održana je 1973. godine u Berlinu. Nastavnik po vokaciji Detlef Muke tada se nalazio u grupi pedagoga koji su protestovali što je homoseksualac mogao zbog toga biti izbačen sa posla.

„Tada nismo imali hrabrosti da u javnosti istupimo otvoreno i kažemo damo smo homoseksualci, nego smo na glavu kao pripadnici Kju Kluks klana nabili kapuljače, na kojima je samo pisalo - učitelj. Bilo je 15 kolega, koji su time dali signal da ima i takvih. Ali, nismo imali hrabrosti da se javno pojavimo, strahujući, da ne budemo otpušteni sa posla“.

Šest godina kasnije klima se u društvu donekle pomenila

Sedamdesetih godina, okupljalo se sve više homoseksualaca i lezbijki, spremnih da to i jasno priznaju. Istovremeno se njihov pokret u SAD snažnije afirmisao. Prominentne ličnosti poput režisera Rosa fon Praunhajma svojim ekcentričnim nastupima provocirale su javnost.

Jedna policijska racija 1969. godine u njujorškom baru Stonvol, gde su se gejevi okupljali, pretvorila se spontano u ulici Christopher u otpor i proteste. Godine 1979. na desetogodišnjicu njujorškog otpora u Berlinu su aktivisti poput Bernd Gajzera odlučili da organizuju CSD.

„Naš san bio je da se organizuju masovne demonstracije poput onih u Americi sedamdesetih godina.Tada je stotine hiljada ljudi izašlo na ulice Njujorka, Vašingtona i San Franciska“. Poslednjih godina je u Berlinu učestvovalo oko pola miliona ljudi, što aktivista pokreta, što gledalaca i znatiželjnika.

Danas u obeležavanju CSD-a učestvuju i političari

Političari iz redova gotovo svih nemačkih partija slali su poruke povodom CSD-a. Tako je Berlin svojom otvorenošću, kreativnošću i slobodi izraza postao primer. Posebno nakon što se gradonačelnik Klaus Voverajt i sam izjasnio kao homoseksualac.

„U poređenju sa drugim zemljama, u Berlinu se o pitanju homoseksualnosti može otvoreno govoriti. Ali, ne smemo zaboraviti da se još moramo boriti za naša prava“. U međuvremenu aktivisti ovih pokreta prebacuju da je Gej parada postala suviše nepolitična, da se pretvorila u žurku i provod.