"Tugu moramo da dokazujemo kod veštaka"

Rolf K. i njegova supruga, koji žele da ostanu anonimni, dvogodišnjicu pogibije sina obeležiće u Le Vernu, zajedno sa mnogim drugim članovima porodica žrtava. Tamo u francuskim Alpama, blizu su mesta gde je poginuo njihov sin, 24. marta 2015. u 10:41 kada je avion udario u planinski masiv i raspao se u najsitnije delove. U avionu Lufthanzinog Džermanvingsa na kobnom letu 4U9525 na liniji Barselona-Diseldorf bilo je 150 ljudi, iz 20 zemalja. Po mišljenju francuskih i nemačkih islednika, kopilot Andreas Lubic je namerno usmerio avion u planinski masiv. 

DW: Kako ste?

Ralf K: Kako sam? Naš sin je ubijen, zajedno sa 148 drugih ljudi. Pilot koji je počinio samoubistvo, odveo ih je sa sobom u smrt. S tim se ne možete pomiriti ni posle dve godine. Pokušavamo da nađemo snagu za dalji život. Mi ne možemo da kažemo da više nismo sposobni da radimo, za to nemamo nikakvu podršku.

Kad se to desilo, pali smo u tešku depresiju, samo smo funkcionisali, nismo uopšte mogli da se smirimo. Na početku nismo znali, zašto se to dogodilo. Mislili smo: pilotima se ništa ne može zameriti i oni su hteli svojoj kući. Nekoliko dana kasnije smo saznali da je kopilot namerno usmerio avion u planinu.

Ionako smo bili očajni, a onda se pod nama otvorio bezdan. Posebno boli to što je svoju poziciju zloupotrebila upravo osoba koja je odgovorna za druge. Napravljen je propust u bezbednosti, nije utvrđeno da takva jedna osoba ne može da upravlja avionom. Ta okolnost je katastrofalna i to će nas pratiti celog života.

Kako ste saznali za pad aviona?

Ćerka je čula za pad aviona na televiziji, žena me zamolila da dođem kući. Kasno poslepodne na naša vrata je pozvonio dušebrižnik. U tom trenutku je za nas sve stalo. A kad je ponovo krenulo, ništa više nije bilo kao pre. Odlukom jedne osobe, prekinut je životni put mog sina, svih žrtava i članova porodica. To je kao kad poplava odnese most preko kojeg ste hteli da pređete. Ostaje nam samo nada da ćemo naći neki drugi put.

Znamo da se naš sin više neće vratiti. Ali puno drugih stvari ne znamo. Porodica Lubic će održati pres-konferenciju. Da li to oni hoće da kažu da njihov sin nije bio u pilotskoj kabini? To je šamar za nas i za sve žrtve katastrofe.

Da li je za Vas na neki način stavljena tačka na ovaj slučaj, u januaru, kada je Državno tužilaštvo saopštilo da je kopilot Andreas Lubic jedini krivac,?

Nije. Mi, članovi porodica hoćemo da nam Lufthanza jasno kaže: greška se desila ovde, propustili smo da kopilota na vreme povučemo sa letenja. Ne može se samo reći, kriv je Andreas Lubic, a svi drugi peru ruke od odgovornosti. Svi prave greške, ali je bitno da svako prizna svoju grešku.

Mi članovi porodica moramo svoju tugu da dokazujemo kod veštaka. Bio sam na rehabilitaciji, to mi je pomoglo, ali mi nije odagnalo bol. Čovek mora da se bori, da se ne preda alkoholu, da ne bude previše depresivan, da može ponovo da radi. Ne može se reći da neko tuguje 80 posto neko 25 ili 36 posto. Svi mi imamo istu sudbinu, svi smo doživeli katastrofu života.

Niko ne može da nam vrati sina, ali mora da prestane pravni rat. U Španiji su drugačiji zakoni u avionskom saobraćaju, tamo su se nagodili. U Nemačkoj je žrtva procenjena na 10.000 evra. Toliku odštetu dobijaju vlasnici dizel-automobila koji imaju bespravno ugrađen sistem za lažiranje količine ispusnih gasove. Hoćete sa tim da uporedite člana porodice koji je ubijen? To je sramota.

Ne radi se o novcu već o poštovanju. Naša sudbina, našu tuga, ne može se meriti novcem. Radi se o tome da dobijemo nadoknade za one, koji više ne mogu da rade ili koji su morali da zatvore svoje radnje. Mi smo oboje bili dugo bolesni, moja žena više ne može da radi u svojoj profesiji. Ja moram nekako da izdržim, inače ne bi mogli da plaćamo račune.

Kada je pogođeno mnogo nacija i kada su bili u jednom istom avionu, onda ne možete Špance obeštetiti na jedan a Nemce na drugi način. Mi članovi porodica želimo konačno da se to okonča i da na miru možemo da tugujemo.

I ovu godišnjicu ćete provesti u Francuskoj. Koliko vam je to važno?

Tu nam je najbolje, tu smo među sebi sličnima. Neke od njih poznajemo preko dušebrižnika. Zajednički nekako prođemo kroz sve to. Teški su dani pred godišnjicu - moramo da skupljamo snagu - i povratak. U subotu, kad se vratimo kući, trebaće nam tri, četiri dana da dođemo sebi.

Le Vern je lepo i dostojanstveno mesto, daleko od gužve. To mesto nije zaslužilo ono što se tamo desilo. Meni i mojoj ženi je važno što je tamo mirno. Tamo možemo biti bliže našem sinu. Odlazimo dva puta godišnje.

Kod kuće mnogi više ne mogu da shvate da tugujete?

Tačno. Mnogi kažu da je prošlo dve godine i da nema razloga da sve tako dramatizujemo. Za nas to međutim nije tako daleko. Samo u krugu drugih članova porodica žrtava možemo otvoreno da govorimo i da plačemo. U bližem okruženju to više nije moguće. I na poslu će doći momenat kada više neće imati obzira prema nama.

Šta ste voleli da radite zajedno sa sinom?

Obojica smo obožavali fudbal, igrali smo i zajedno gledali utakmice Lige šampiona. Danas to više ne mogu da gledam. Nedostaje nam na doručku, na večeri, čak nam nedostaje i glasna muzika koju je slušao.

Koliko Vam je bilo važno da svog sina sahranite kod kuće, u Nemačkoj?

Molili smo se da dete možemo ovde da sahranimo. Nadali smo se da će u Francuskoj naći nešto njegovo: cipele ili majicu. A kada se to desilo, bio je to šok. Mi smo čak dobili njegov mobilni i za to smo jako zahvalni. Na njemu je jedina slika našeg sina sa našim unučetom, sinom naše kćerke.

Da li ste našli i njegove slike iz Barselone?

Nismo sve pogledali da ne bismo povredili intimnu sferu našeg sina, ali ima slika iz Barselone. Jedna od njih je za mene posebno bolna. Naš sin i njegov prijatelj sede na naslonu klupe jedu i uživaju - mladi ljudi čiji je život ubrzo posle toga prekinut. Mi nismo ništa dirali u sobi našeg sina. Sve je nepromenjeno. Tako imamo osećaj kao da će svakog momenta pojaviti na vratima.

Šta radite kako bi izdržali bol?

Sport, Sport, Sport. Moram se rešiti energije i osloboditi endorfine, da bi mi bilo koliko-toliko bolje. Pokušavam da više spavam i da dobro "napunim baterije". Ja se davim u moru i moram da plivam da ne potonem.

Šta Vam pruža utehu?

Naše unuče. Liči na našeg sina, kada je bio mali. Dobro je što ga imamo.