Tunel koji je spasao Sarajevo
2. avgust 2018.
„Teško je opisati osećaj kada smo od butmirske strane tunela začuli udarce, a potom i glasove... Udaranje, udaranje, glasovi. Počinje ushićenje. Odjednom, u visini očiju probija se rupa od tridesetak santimetara i ruka s one strane“, priseća se Nusret Halilbašić, građevinski inženjer, koji se „potrefio u smjeni na iskopu“ baš pre 25 godina kada je probijen tunel ispod piste sarajevskog Aerodroma.
„Bilo je plača, vriske, cike, onda se to sve razvalilo i mi smo se izgrlili, izljubili, obe grupe. Kopali smo na istom zadatku, a nismo znali jedni za druge“, kaže Halilbašić za DW. Priseća se i kako je od nekog svog poznanika u Butmiru, predgrađu Sarajeva koje nije bilo u opsadi, doslovce iz ruku oteo sendvič, jer je bio gladan. Navodi i da su ga fascinirale male, improvizirane prodavnice u podrumima butmirskih kuća, u kojima su se nudile namirnice koje par godina nije video, poput jaja, krompira, mladog sira ili mesa.
Faketa je tada imala 20 godina i povremeno je radila u jednoj takvoj prodavnici. Nekoliko puta je prolazila kroz tunel. „I danas se sjećam kako je bilo usko i vlažno, često jako blatnjavo i klizavo. Nekoliko puta sam udarila glavom, jer je strop bio nizak, podzidan metalnim šipkama i drvenim balvanima. Jednom sam se zamalo i onesvestila“, kaže ona za DW.
Teško je, kaže, bilo sklanjati se u blatnjava udubljenja u zidovima tunela i čekati kako bi prošli borci. Teže je, priseća se, bilo vraćati se iz Butmira u Sarajevo, jer bi se „pretovarila“ hranom i drugim potrepštinama za familiju. Uvek je, kaže, strahovala od granata kada bi izlazila iz tunela, ali joj se u sećanje ipak najviše urezalo ranjavanje sestre, upravo u blizini tunela i piste sarajevskog Aerodroma.
Njena komšinica Jasna kaže da prolazak kroz tunel „neće zaboraviti dok je živa“. „Suprug je teško oboleo i na Klinici u Sarajevu mu nije bilo pomoći. Odlučili smo da odemo do Tuzle. Kroz tunel sam ga gurala u improvizovanom vagonetu-stolici. Ne podnosim zatvoren prostor, ali sam sve vreme mislila o njegovoj operaciji pluća u Tuzli i da moram proći.“
Opsada Sarajeva
Glavni grad BiH našao se u vrtlogu rata početkom 1992. godine. Horor je počeo u aprilu te godine, kada snage bosanskih Srba, uz pomoć Jugoslovenske narodne armije (JNA) okružuju grad i počinju sa granatiranjem i snajperskim hicima. Sa više od 1.400 dana potpune blokade ovo je jedna od najdužih opsada u novijoj istoriji ratovanja. Stradalo je više od 11.000 ljudi, uključujući i 1.600 dece.
Srpske snage retko su garantovale bezbednost humanitarcima tako da se Sarajlije nisu mogle osloniti ni na vazdušni most koji su UN pokušale da uspostave. Kroz tunel probijen posle više od godinu dana opsade dnevno je prolazilo po 3.000 ljudi.
„Početkom 1993. posetili su nas Nedžad Branković i Bakir Izetbegović i pitali mog oca da im da kuću za potrebe izgradnje 'nečega'“, kaže Edis Kolar, ispod čije porodične kuće u Butmiru je ulaz u tunel. Premda je od početka ceo plan bio stroga tajna, Kolar za DW kaže da su odmah znali o čemu se radi, samo što niko nije izgovarao reč tunel.
Nedžad Branković, jedan od inicijatora Tunela spasa, priseća se da je „bilo fascinantno organizovati ljude na obe strane, i dobrinjskoj i butmirskoj, da rade 24 sata kako bi napravili tunel. Radovi na kopanju tunela počeli su krajem januara 1993. godine.
Njegova važnost, kaže Branković za DW, nije bila samo dopremanje potrepština u grad – hrane, lekova, provođenje kablova za struju i telefon, pronošenje oružja – već je imala i izuzetan strateški značaj za odbranu zemlje. Tunel je takođe služio za prolaz državnih funkcionera, odnosno njihove odlaske na brojne mirovne pregovore, kao i za prevoz ranjenika.
„Činjenica je da je ovo bio važan infrastrukturni objekat i za obavljanje političkih funkcija BiH i kvalitetniju pregovaračku poziciju za dostizanje mirovnog sporazuma, a i potpuno je bio drugačiji odnos vojnih snaga kada su se jedinice 1. Korpusa (Armije RBiH) s ove strane i sa druge strane aerodroma mogle uvezati u jednu formaciju. Objektivno, od tada je tok rata krenuo u drugom smeru“, smatra Branković.
Trn u Mladićevom oku
Tunel je bio trn u oku zapovednika snaga bosanskih Srba generala Ratka Mladića, u prvoj instanci osuđenog ne samo zbog genocida u Srebrenici nego i artiljerijske vatre i terora nad građanima Sarajeva. Mladić se svim silama trudio da uništi tunel, pa ga je zasipao granatama i pokušao da prokopi podzemne vodove te preusmeri reku Željeznicu i potopi tunel.
„Mi kopači nismo to tada znali. Kasnije smo saznali. Vrlo lako se sve moglo potopiti. Srećom, nije došlo do toga. A što se tiče ometanja, bilo ga je stalno“, priča Nusret Halilbašić.
Porodica Kolar, koja je dala svoju kuću da se ispod nje pravi tunel, nakon rata je sama uložila sve napore da se sećanje na tunel sačuva. Sami su uredili muzej u sklopu kuće, odolevajući pokušajima lokalnih vlasti da im to oduzmu. Tek 2012. godine brigu o Memorijalnom kompleksu preuzima Fond memorijala Kantona Sarajevo.
Većina sarajevskog Tunela D-B (Dobrinja-Butmir) poznatog pod nazivom „Tunela spasa“ je urušena, osim 25 metara na ulazu iz Kuće Kolara. Edis Kolar kaže da će nastojati da sačuva i zaštititi tih autentičnih 25 metara tunela. Za turiste bi, do kraja godine, trebalo ponovo da bude sagrađeno 130 metara tunela u pravcu aerodroma.