Tur du Faso – ponos Afrike

Deset etapa, 1.280 kilometara, temperature od gotovo 40 stepeni Celzijusa, dobrim delom vožnja na neasfaltiranim putevima. Tur du Faso (21.-30.10.2011) je izazov za sve učesnike, za ekipe iz Afrike i Europe.

Tur se vozi od 1987. Iza ove posebne sportske priredbe jedno je vreme stajala ista organizacija koja je odgovorna za Tur de France (ASO), ali u međuvremenu se za sve brine vlada Burkine Faso. Tur je sportski dragulj siromašne zemlje, nešto čime se može podičiti i u inostranstvu.

Po prvi put u poslednjih 15 godina na afričkom Turu učestvuje i jedna nemačka ekipa. U borbi za žutu majicu (paralela s francuskim Turom) Nemce će pratiti i jedna ekipa snimatelja. Planira se prikazivanje filma o avanturi po prašnjavim putevima Burkine Faso.

Kapiten nemačkog tima Karsten Kojneke u intervjuu za naš sajt govori o oduševljenju etapama, o nepodnošljivoj vrućini i šansama svog tima.

DW: S kakvim očekivanjima ste došli u Burkinu Faso?
KK: Ovo je najpre avantura, koja bi trebalo da nam pričinjava i zadovoljstvo. Kolege iz ekipe navikle su na putovanja, svi su oni iskusni. I poznaju uslove u Africi, odnosno mentalitet ljudi.

DW: Vi ste već pre dve godini vozili Tur du Faso. Šta ovu trku razlikuje od evropskih trka poput Tur de Fransa ili Đira u Italiji?
KK: Osim klime i topografije to je pre svega organizacija, koja se razlikuje od onoga na šta smo naviknuti u Evropi. U Burkini Faso se puno toga improvizuje. Na kraju nekoliko etapa nema hotela. Spavamo u šatorima. A neke su stvari „kopije“ evropskih uzora, najpre Tur de Fransa. Recimo ceremonije proglašenja pobednika, karavana reklamnih vozila koja je na etapi pre biciklista...

DW: Svaki dan uz puteve stoji i po nekoliko tisuća fanova. Recite nam nešto o biciklizmu u Burkini Faso.
KK: Bicikl je u toj zemlji glavno prevozno sredstvo. Ali nema sistemskog treniranja biciklista, zato mnogi talenti nikada ne završe u vrhunskom biciklizmu. Svejedno vlada veliko oduševljenje za naš sport, posebno u gradovima i selima je gužva na kraju svake etape.

DW: Etape počinju rano ujutro kako bi se izbegle velike vrućine. Kako izgleda „normalan“ dan tokom trke po Burkini Faso?
KK: Budimo se najkasnije u 5:30. Idemo na doručak, ponekad nas autobus preveze do mesta na kojem počinje etapa. Oko 8:00 počinje etapa, po pravilu one traju između tri i pet sati. Nakon toga idemo na ručak, bus nas vozi do hotela ili do šatora. Odmaramo se, popravljamo bicikle. Ponekad, ako nismo baš jako umorni, uveče popijemo i hladno pivo.

DW: Jesu li svi timovi podjednako tehnički opremljeni?
KK: Afrički timovi su u međuvremenu gotovo na istom nivou kao i Evropljani. Karbon je postao standard kad se radi o materijalu. Prisutne su i vrhunske firme koje proizvode bicikle, odnosno rezervne delove. Ipak ima i egzotičnih ekipa npr. iz Benina ili Togoa, koji na put kreću sa opasnim biciklima. Bicikli stari i po nekoliko decenija, sa menjačima koji se kod nas u Evropi već odavno ne koriste.

DW: Šta je najveći izazov: vrućina, protivnik ili putevi?
KK: To je vrućina. Oko podneva temperatura u Burkini Faso raste na oko 40 stepeni. I putevi po kojima vozimo ponekad nas muče, pogotovo kad smo na isteku snaga. Ali svejedno trka ponekad pričinjava i puno zadovoljstva.

DW: U Tur du Faso ušle su jake nacionalne ekipe poput one iz Maroka, a ima i dobrih ekipa iz Francuske. Ko je favorit?
KK: Marokanci. Desetak dana nakon što završi Tur du Faso, održava se i Afričko prvenstvo. Oni su došli s najboljom ekipom, kako bi se pripremili i za kontinentalno prvenstvo.

DW: Šta je sportski cilj prve nemačke ekipe koja učestvuje na Turu u poslednih 15 godina?
KK: U našim redovima vozi Serž Herc, biciklista koji bi mogao da osvoji i pokoju etapu – on je dobar sprinter u ciljnoj ravnini. Tu i tamo ćemo napadati kako bismo osvojili možda i neku etapu. Bilo bi lepo kad bi neki od naših vozača u ukupnom poretku bio među prvih deset. Možda čak i među pet najboljih vozača.

Autori: Joška Veber / Srećko Matić
Odg. urednik: Nemanja Rujević