Turska i Rusija: Zemlje koje umeju da kažu „Ne“

Dojče vele: Nakon obaranja ruskog borbenog aviona, tenzije između Rusije i Turske rastu. Da li će taj konflikt promeniti ulogu Moskve na svetskoj političkoj sceni?

Ivan Krastev: Ulogu Moskve na svetskoj političkoj sceni nije promenio konflikt sa Turskom, već „Islamska država“ i rastući strah od terorizma. Vojna operacija u Siriji pomogla je Rusiji da postepeno izađe iz izolacije. Napadi u Parizu su mnoge u Francuskoj naveli na to da na Rusiju gledaju kao na potencijalnog partnera, a ne kao na smrtnog neprijatelja. Konflikt s Turskom, za Moskvu je kontraproduktivan. Turska nije samo članica NATO, već ima i centralnu ulogu u rešavanju izbjegličke krize.

Rusija i Turska su kroz istoriju često bili neprijatelji. Danas te dve zemlje imaju mnogo toga zajedničkog. Kako bi u budućnosti mogli da se razvijaju bilateralni odnosi tih dveju zemalja?

Sličnost između Rusije i Turske je pre svega u tome što su i jedna i druga naslednice dva velika carstva na granicama Evrope. I jedna i druga zemlja žude za priznanjem u Evropi i uvek su kritične prema Zapadu. Ta ambivalentnost omogućila je da te dve zemlje u poslednjih deset godina odlično sarađuju – ne zbog zajedničkih ekonomskih interesa, već zato što na suverenost gledaju kao na jezgro i temelj politike. Tu suverenost pre svega vide u sposobnosti da kažu „Ne!“ Turska je jedina članica NATO koja nije uvela sankcije Rusiji. Spremnost Turske da se suprotstavi čak i Sjedinjenim Američkim Državama, u Rusiji se veoma ceni. Zbog toga je Rusija Tursku stavila u centar svoje „gasne diplomatije“. Međutim, Moskva teži da ima centralnu ulogu na Bliskom istoku i zbog toga je bukvalno minirala bilateralne odnose s Turskom. Jer – ruski ciljevi u suprotnosti su sa turskim.

Sličnost između Putina i Erdogana negativno se odražava na rešavanje tog konflikta. Oba predsjednika veruju u neograničenu vlast i moć, ne trpe kritiku i spremni su da sve stave na kocku kako bi ostvarili svoje ciljeve. Veruju u teorije zavere, a iza njihove agresivne politike krije se osećaj nesigurnosti. Istovremeno, između turskog i ruskog društva postoje velike razlike. Za razliku od ruskog, tursko društvo je mlado i dinamično. Za razliku od Putina, Erdogan ima stabilnu ideologiju i oslanja se na islam, koji, iz taktičkih razloga, ne stavlja u prvi plan. S druge strane, politički konsenzus unutar Rusije mnogo je veći, dok je tursko društvo podeljeno, kako etnički – u kontekstu kurdskog pitanja – tako i verski: na sekularne građane i vernike. Vladajuća AKP može da preživi i nakon Erdogana, dok se čini da je Jedinstvena Rusija posle Putina nezamisliva. U tom smislu, Turska deluje ranjivije, dok je Rusija na duže staze neuračunljiva.

NATO podržava Tursku, a pozvao je i Crnu Goru da postane članica Alijanse. Za rusko rukovodstvo to je poput poziva na borbu. Da li to nosi sa sobom novu opasnost?

Aktuelne napetosti između Rusije i NATO odražavaju se na simboličnom nivou. NATO je pozvao Crnu Goru u članstvo jer se Rusija kategorični protivi politici proširenja tog vojnog saveza. Drugim rečima, ovde se ne radi o kojekakvim velikim geopolitičkim interesima u pogledu Crne Gore, već o tome da se jedna strana suprotstavlja diktatu druge. To je samo propagandni rat, ništa drugo.

Vladimir Putin često kritikuje Zapad. Možemo li tu kritiku malo da diferenciramo: da li je ona uperena generalno protiv Zapada, protiv SAD, Evropske unije ili protiv NATO?

Rusija je snažno fiksirana na SAD. Glavna optužba na račun Evropske unije jeste da Evropljani nemaju sopstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku. Moskva je uvek pokušavala da u transatlanske veze unese tenzije i pri tome uvek ignorisala činjenicu da EU upravo zbog toga insistira na američkom prisustvu na starom kontinentu. Ruska spoljna politika na Evropsku uniju je uvek gledala kao na nekakav privremeni sklop. Zato Moskva mnogo više pažnje daje bilateralnim odnosima s važnim državama poput Francuske, Nemačke, Velike Britanije ili Italije, a manje saradnji sa evropskim institucijama. Upravo zato što Moskva precenjuje bilateralne odnose, Kremlj je bio neprijatno iznenađen kada se Nemačka, nakon aneksije Krima, odlučno priključila sankcijama protiv Rusije.

Ivan Krastev je ekspert za Rusiju, član bečkog Instituta za nauku o čoveku i kolumnista Njujork tajmsa.