Senada na arapskom znači sjaj. Devojčica kojoj su u Modriči roditelji 1953. podarili to sjajno ime imala je pred sobom veliku budućnost. Završila je hemijsku školu i otperjala za Beograd. Tamo je u dvadeset i drugoj godini snimila svoju prvu pesmu.
Sjaj iz Modriče
„Na Drini ćuprija“. Dobro, nije baš uobičajeno da narodnjačke početnice svojim pesmama daju naziv po glavnim romanima književnih nobelovaca. Ako znamo da su tada o svemu odlučivali producenti, onda ova sjajna cura verovatno nije imala veliki upliv na naziv prve pesme koju će otpevati. Uostalom, Bregović bi rekao da dvoje ljudi koji u različita vremena gledaju istu ćupriju mogu imati, nezavisno jedan od drugog, istu misao. Ivo Andrić iz Travnika i Senada iz Modriče. Baš tako je i Brega pisao stihove. Gledajući u gola ženska ramena pomislio bi isto što i mnogo pre njega Koen u svojim stihovima, a čim ugleda sneg, ophrvale bi ga iste asocijacije kao rumunskog pesnika Staneskua. Nije to resavska škola već sličnost duha. Takvo je bilo vreme.
Osamdesetih se sjaj iz Modriče proširio Jugoslavijom. Stvorena je jedna od najvećih zvezda narodnjaka – Nada Topčagić.
Jutro je, jutro je
Za ovu priliku moram se setiti bosanke kasabe s početka devedesetih. Megahit „Jutro je“ treštao je iz svih kafana i i narodnjačkih kafića. Ljudi su u ekstazi dizali ruke sa dramatičnim izrazom lica i pevali za sirenskim jaukom iz preglasnog zvučnika:
Jutro je, jutro je
kad te nema bolje
da se nisam ni probudila
nema mesta na jastuku
koje nisam ljubila
željo moja, željo moja
željo moja
Otišao sam iz tog kraja i dugo nisam bio suočen sa tom vrstom narodnjačke drame. Znam da je Nada i tokom devedesetih bila uspešna i popularna sa obe strane Drine. Voleli su je i ljudi sa šajkačama na Ibarskoj magistrali i ljudi koji su sa vrpcama oko glave na kojima su bili zapisi na arapskom išli na liniju fronta. Nada, Brena, Zorica Brunclik i Šaban bili su njihovi zajednički olimpijski bogovi.
Tek kada sam prošle godine odslušao muzički repertoar jednog kafanskog benda iz Leskovca, shvatio sam da je onaj hit iz 1990. odavno postao evergrin koji pevaju baš svi sa podignutim rukama i sjajem u očima.
Klasika tranzicije
Takvo je vreme. Narodnjaci iz dvadesetog veka su postali starogradska klasika tranzicije.
Sve ovo pišem pod utiskom vesti da je veća grupa Bošnjaka u Istanbulu proslavila pobedu opozicionog kandidata na lokalnim izborima pevajući iz sveg glasa „Jutro je, jutro je…“
Šta je dirljivo u ovome? Mladim Turcima bošnjačkog porekla ne smeta ama baš ništa od onoga što ovde i jedni i drugi i treći znaju zameriti – nije bilo prebrojavanja krvnih zrnaca pevačice. To su radili neki naši ljudi u komentarima ispod tekstova o istambulskoj proslavi. A u Istanbulu je bilo radosti zbog ostvarenog prava na politički izbor. Nadina ekavica je pri tome bila oblik sopstvenog, a ne nešto što se imperativom narcizma malih razlika tretira kao tuđe.
Da je i nama zapevati
Iz perspektive jednog istanbulskog slavlja možemo zaključiti da je ljudima iz Jildrin mahale blizak način na koji se vesele i tuguju ljudi u Leskovcu ili Modriči. Ali i da postoje Bošnjaci u rasejanju, dobar broj njih, koji nisu Erdoganovi sledbenici.
To se sigurno neće svideti bošnjačkim Erdoganovcima na Balkanu. Oni obožavaju pseudosultanski manir turskog predsednika. Njegove drčne izjave i autokratske poteze.
Ali „Jutro je“ pokazuje i jednu drukčiju, bošnjačku Tursku. Onu koja ne želi autokratskog babu već pristojnog, smenjivog političara. Makar se turska nada zvala naša SeNada.
Možda nam to slavlje poručuje da od Stambola do Beča postoji još nada bez obzira na globalna i lokalna nepočinstva Putina, Orbana, Erdogana ili Trampa, kao i na stabilokratsku vladavinu njihovih balkanskih kopija.
Samo, da je i nama još zapevati na Terazijama, kod Sebilja, na Trgu Krajina ili makar na terasi nekog hotela u Podgorici. Sličnim povodom.