„Turska ponovo izvor tražilaca azila“

DW: List Tagesšpigel je, pozivajući se na savezni Ured za migracije i izbeglice, objavio da je u prvih šest meseci ove godine 1.767 državljana Turske tražilo azil u Nemačkoj. To je više nego cele prethodne godine. Odakle ovaj porast?

Hajko Habe: To još uvek nije zabrinjavajući razvoj – kada uzmemo u obzir da je prošle godine podneto ukupno 800.000 zahteva za azil, a u godini pre toga 200.000. Ali naravno da je tu bojazan da ove brojke imaju veze sa unutrašnjepolitičkim razvojem u Turskoj. Tu je ponovno izbijanje konflikta sa Kurdima koji, koliko mogu da procenim, namerno inicira turska vlast. Tu su i masovna hapšenja nakon pokušaja puča.

Ured za migracije još nema brojke na osnovu kojih bi procenio kako se pokušaj puča i dešavanja posle toga odražavaju na broj zahteva za azil u Nemačkoj. Kada će statistika moći da pokaže te efekte?

Teško je reći. Ono što mora da nas brine je što Turska ponovo postaje jedna od važnih zemalja porekla tražilaca azila. Nakon što se Turska godinama nije pojavljivala visoko u statistici Ureda za migracije, u prvom kvartalu ove godine ponovo je bila među prvih 15 zemalja porekla. To je zemlja koja zapravo važi za kandidata za pristupanje EU. Tu se moramo pitati da li su EU i nemačka vlada zakazali jer nisu insistirali na poboljšanju stanja ljudskih prava u Turskoj.

Uprkos napetoj situaciji u jugoistočnoj Turskoj koju naseljavaju Kurdi, ovde malo koji zahtev za azil ima pozitivan ishod. Ured za migracije govori da je tek 5,2 odsto zahteva turskih Kurda odobreno. Prošle godine je taj procenat bio 14,7. Kako to objašnjavate?

Ne mogu da potvrdim da procenat opada jer on poslednjih godina nije zvanično objavljivan za Turske. U prvom kvartalu ove godine je ukupna kvota pozitivnih odluka o zahtevima potražioca azila iz Turske bila oko 14,5 odsto.

To je sada drugačiji podatak, ali čak i ako pođemo od njega – 85 odsto ljudi dakle biva odbijeno kada traži azil. Da li je situacija u Turskoj zaista takva da Kurdi više ne mogu da računaju na zaštitu u drugim zemljama?

Politička situacija u Turskoj je višeslojna. Kritika je, međutim, uvek bilo na argument Ureda za migracije prema kojem Kurdi možda jesu pogođeni konfliktom na jugoistoku Turske, ali je taj konflikt ograničen samo na taj region. Dakle, njima ne treba zaštita u Nemačkoj jer jednako sigurno mogu da žive i u Istanbulu. Pogođeni potražioci azila to često odbacuju. Oni prenose da i u drugim mestima u Turskoj trpe diskriminaciju i napade zbog svoje etničke pripadnosti.

Na osnovu čega se uopšte odlučuje da li ljudi iz neke zemlje zaslužuju zaštitu u Nemačkoj?

Ured za migracije i upravni sudovi se uglavnom oslanjaju na izveštaje nemačkog Ministarstva spoljnih poslova. Ali to ministarstvo je sporno kao izvor. Njihovi su izveštaji doduše dosta detaljni, ali ujedno održavaju stavove Ministarstva za koje se ponekad čini da sadrže dozu diplomatske obazrivosti. Ako umesto toga pročitate izveštaje Amnesti internešnala ili Hjuman rajts voča, naći ćete zabrinjavajuće procene. A te procene Ured za migracije ne uzima kao previše važne.

Da li Vi kritikujete takvu praksu?

U najmanju ruku nije slučajnost da u znatnom broju slučajeva sudovi preinače odluke Ureda za migracije o odbijanju potražilaca azila.

Mogu li nemačke institucije da izveštajima i procenama reaguju dovoljno brzo na izmenjeno stanje – recimo na pokušaj puča u Turskoj?

Često se ne reaguje brzo jer se svakako mora sačekati razvoj situacije i moraju se prikupiti činjenice za nove izveštaje. Kada se stanje brzo menjalo, Ured za migracije je privremeno obustavljao postupke. To je recimo bio slučaj kada su Talibani devedesetih rapidno proširili uticaj u Avganistanu. Tada su nemačke institucije htele da sačekaju i vide da li iz toga nastaje novo državno uređenje.

Šta to čekanje konkretno znači za potražioce azila?

Postupci onda mesecima bivaju zamrznuti. Ljudi žive u neizvesnosti i ne znaju hoće li ili neće dobiti azil. To je veliko opterećenje.