Turska Republika - „defektna“ demokratija

Još je nejasno kako će se završiti događaji oko parka Gezi u Istanbulu i koji će politički efekat imati, ali već sada se mogu primetiti trendovi vredni pomena.

Sve je počelo sa nekolicinom aktivista za zaštitu životne sredine i stanovnika Istanbula, koji su protestovali protiv džentrifikacije njihovog naselja (pretvaranje jeftinih u skupa gradska naselja). U vrtlogu svađe, pojavili su se drugi demonstranti iz pre svega levog političkog miljea, kao i intelektualci, liberali, sekularni muslimani, ateisti, Aleviti i Kurdi.

Upada u oči da je među demonstrantima mnogo mladih ljudi. Oko tri četvrtine učesnika nije starije od 30 godina. Posebno je veliki broj mladih žena bez marame, ali i pojedine žene sa maramama učestvuju u demonstracijama.

Demonstrante ujedinjuje autoritarni i zastrašujući stil vlade turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana – na primer kada je reč o ograničenju slobode mišljenja, koja je između ostalog dovela do fenomena autocenzure u Turskoj.

Feudalna retorika

Problematična je i Erdoganova feudalna retorika koja demonstrantima poriče njihovu slobodu samoodređenja i inteligenciju, baš kao i njegove moralne predstave. Erdogan i vodeći krugovi njegove Partije pravde i razvoja (AKP), koji se određuju kao muslimanski suniti i koji čine većinu, uzurpiraju pravo na vrednovanje javnog života i privatne sfere. Jer kada delovi AKP govore da je balet „izopačena“ umetnost, kada se sistematski otežava konzumiranje alkohola ili premijer rođenje carskim rezom i duplo prezime kod žena naziva „neislamskim“, onda to stvara zabrinutost zbog „iranizacije“ Turske.

Ipak, još uvek je preuranjeno govoriti o nacionalnom protestnom pokretu, koji obuhvata sve društvene grupe, sindikate i privredu. I pored opravdane kritike demonstranata, ne sme se zaboraviti da je vlada AKP demokratski legitimna i da, prema anketama, većina turskog stanovništva kritički posmatra protestni pokret.

Erdoganova AKP je na slobodnim izborima tri puta zaredom osvojila apsolutnu većinu: poslednji put 2011. sa čak 50 odsto glasova. Zbog izbornog cenzusa od deset odsto, AKP je od 2002. u prilici da formira jednopartijsku vladu.

Nada u političke promene

Na aktuelnim protestima postojala je određena jasna frustracija i bespomoćnost demonstranata, jer nisu mogli da smene AKP. Frustracija mnogih mladih Turaka može se porediti sa situacijom u Nemačkoj posle 16 godina Helmuta Kola. Generacija Erazmusa i Fejsbuka poznaje samo tu jednu islamsko-konzervativnu vlast i želi političku promenu.

Naspram nje stoji religiozno-konzervativna većina stanovništva kao i mnogi stariji ljudi, koji se još sećaju Turske iz 90-ih godina – zemlje na koju je uticao građanski rat protiv kurdske organizacije Radnička partija Kurdistana (PKK). Stopa inflacije iznosila je više od 120 odsto, mnogi muslimani koji žive po verskim pravilima bili su diskriminisani prilikom traženja posla.

Ono što se stranci AKP mora priznati jeste da je svojom politikom demokratizacije 2005, uspela da otpočne pregovore o članstvu sa Evropskom unijom. Od reforme sistema socijalnog osiguranja, koja je između ostalog predvidela uvođenje državnog zdravstvenog osiguranja, profitiraju skoro svi društveni slojevi – baš kao i od privredne politike koja je od 2002. dovela do učetvorostručenja primanja po glavi stanovnika.

Turska Republika kao „defektna“ demokratija

Ipak, demokratska legitimacija ne garantuje neizbežno i demokratsko delanje. Kada Erdogan brani svoju politiku koja zadovoljava interese određene klijentele i svoju agresivnu retoriku, jasno je pre svega jedno: demokratija se ne shvata kao univerzalna vrednost, ne priznaju se prava onih koji drugačije misle i slobode, već kao instrument za sprovođenje pre svega sopstvenih interesa.

Tu se mogu primetiti dve stvari koje se tiču procesa demokratizacije u Turskoj i delimično objašnjavaju ponašanje AKP: Prvo – Turska je „defektna“ demokratija. Suštinski problem političkog sistema je pri tom strukturne prirode, a manje uslovljen akterima. Karakteristično za politički sistem jeste osmansko-kemalističko nasleđe, čime se obrazlaže svemoćni karakter centralističke države.

Uz to, država podržava sunitski (većinski) islam i turski nacionalizam kao identifikaciona obeležja, s ciljem da spreči alevitske i kurdske težnje za emancipacijom. Ta strukturna obeležja su izraz kemalizma, doktrine osnivača države Ataturka, i do danas su ustavnopravno ukorenjena.

Povrh toga, kemalističko shvatanje republikanizma ne ističe važnost res publica, opšte stvari, već nadređenu poziciju državne suverenosti i njenih organa naspram narodne suverenosti. Odatle proizilazi paternalistički karakter države, „devlet baba“ (u prevodu „otac-država“), koja poriče građanima slobodu samoodređenja.

Druga strukturna osobenost takvog shvatanja demokratije jeste nedovoljna podela vlasti i izborni prag od deset odsto – najviši u Evropi. Ovo poslednje bi trebalo da obezbedi političku stabilnost na štetu veće političke participacije.

AKP nije stvorila kemalističke nedostatke demokratije, ali ona od njih profitira, tako što ih koristi u sopstvene svrhe i, uprkos izbornim obećanjima, ne otklanja strukturne deficite.

Politikolog Kemal Karakas je naučni saradnik u oblasti „Vladavina i društveni mir“ fondacije iz Hesena, Istraživanje mira i konflikta u Frankfurtu na Majni.

Komentar: Kemal Karakas

Odgovorni urednik: Ivan Đerković