Turska saterana uza zid

Vremenski intervali između zabrinjavajućih vesti iz Turske su sve kraći. Skoro da ne prođe dan bez izveštaja o bombaškom napadu, naoružanoj pljački ili sukobu policije i demonstranata. Policija, nedavno ojačana novim zakonom o sigurnosti, skoro da deluje samostalno. Dva meseca uoči parlamentarnih izbora zakazanih za 7. jun, Turska se privrednopolitički oprostila od dosadašnje uloge primernog učenika u Evropi. Dramatični pad izvoza je zabrinjavajući signal za uzbunu u privredi. Partija pravde i razvoja (AKP), koja od 2002. godine neprikosnoveno ima apsolutnu većinu, nalazi se pred enormnim unutrašnjim raskolom.

Turska, koja je do pre nekoliko godina bila ponosna na svoje zavidne stope privrednog rasta, saterana je uza zid. Onaj ko se usudi da kritikuje Erdogana, kao što je to slučaj sa nekoliko stotina novinara, u najboljem slučaju ostaje bez posla. Druge hapsi policija, ili završe na optuženičkoj klupi - ili u zatvoru. Kada je reč o slobodi štampe i mišljenja, Turska se u međunarodnom poređenju u međuvremenu nalazi na sramnim poslednjim mestima u krugu zemalja u kojim vladaju strašne diktature.

Erdoganov san o predsedničkoj moći

Svaki pokušaj da se Erdogan podseti na njegovu, ustavom zagarantovanu neutralnost, on tvrdoglavo odbija. Umesto toga i dalje deluje kao premer i za pluralističko-demokratski temeljni sistem se sa opozicijom upušta u destruktivno verbalne sukobe. Njegov naslednik, Ahmet Davutoglu, nema nikakve šanse da se dokaže kao premijer.

Kao prvi predsednik države kojeg je direktno izabrao narod, Erdogan sanja da njegova AKP u parlamentu od 550 ima 400 mesta. Sa neophodnm većinom koja je potrebna da bi promenio ustav, Erdogan u Turskoj želi da uvede predsednički sistem po uzoru na Francusku ili SAD. Ukoliko Erdogan ne postigne taj cilj, on će razmisliti o referendumu i tako rizikovati konačno izbijanje napetosti sa neizvesnim i opasnim posledicama za unutrašnji mir.

Krhki mir

Koliko je inače mir tanak najbolje pokazuje Erdoganovo taktiziranje u politici prema Kurdima. Ponuda o miru Abdulaha Ocalana, predsednika zabranjene PKK, koji se od 1999. godine nalazi u zatvoru, i dalje visi o koncu. Unutar AKP-a su se stvorile dve struje, koje su za i protiv mirovnog kursa. Osim toga, Erdogan je negirao svoju raniju izjavu u kojoj je govorio o egzistenciji kurdskog problema u Turskoj što je dolilo ulje na vatru.

Turska je od svog osnivanja i početka višepartijskog sistema pre 65. godine više puta gorko iskusila koliko je teško održati mirni društveni poredak, koji se isključivo temelji na uništavanju političkog protivnika. Za to su potrebni hrabrost i spremnost na rizik. Pošto je u poslednjih šest decenija samo mali broj političara bio u tom stanju, Turska je doživela nekoliko prekida demokratije i teško se od toga oporavljala. Erdogan bi mogao Turskoj da uštedi grubi pad njenog demokratskog temeljnog uređenja. Umesto tvrdokornog stava, Erdogan mora da pokaže spremnost na kompromise. Samo on sam Turskoj može da omogući pozitivne promene.