Učiti na greškama Južne Afrike

Najnoviji primer je Šri lanka: pre nekoliko nedelja, vlada ove azijske ostrvske države najavila je da će formirati Komisiju za utvrđivanje istine i pomirenje, kako bi posle završetka decenijskog građanskog rata, ponovno ujedinila narod. Prvi korak ministra spoljnih poslova je bio slanje delegacije u Južnu Afriku, kako bi se učilo iz iskustava tamošnje komisije.

U zemljama kao što su Libija, Južna Koreja, i Istočni Timor neprestano se ukazuje na primer legendarne Komisije za istinu i pomirenje pod vođstvom dobitnika Nobelove nagrade za mir, nadbiskupa Dezmonda Tutua.

Mnogi posmatrači u Južnoj Africi su upravo zbog toga nepoverljivi. "Ja sam skeptičan", kaže Piers Pigou, direktor sekcije za Južnu Afriku u Međunarodne kriznoj grupi. Jer, rezultati komisije nisu ni blizu tako dobri, kao što se to interpretira u inostranstvu. "Postoji opasnost da se takve komisije zloupotrebe kao instrument ciničnog guranja nepravde pod tepih", kaže Pigou. I upravo to pokušava Južnoafrička vlada.

Komisija za istinu i pomirenje koju je uspostavio tadašnji predsednik Nelson Mandela i danas važi za najveći poduhvat ove vrste u svetu. Ovo telo, koje su činile značajne ličnosti, od 1996. do 1998. godine javno je saslušalo više od 20 000 svedoka. Više od 7000 optuženih je tražilo oslobađenje od krivice - malom broju je taj zahtev i ispunjen, u zamenu za potpuna priznanja. Iskazi žrtava, a delom i optuženih, potresli su ne samo javnost, već i predsedavajućeg komisije, Tutua, i to tako snažno, da se on već na prvoj sednici rasplakao.

Zločini na obe strane i strašniji nego što se mislilo

Tokom dve godine rada, komisija je pokazala svetu, a pre svega Južnoafrikancima, da su razmere zločina aparthejdskog režima - sistematska mučenja, ubistva, čak i teroristički napadi - bili znatno veće nego što su mnogi to mislili. To važi i za brutalnost boraca danas vladajućeg Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) i drugih grupa.

Međutim, predstavnici i članovi porodica žrtava nisu zadovoljni radom komsije, ni 20 godina nakon aparthejda. "Komisija nije ispunula svoj najvažniji zadatak", kaže Mardžori Džobson, direktorka udruženja žrtava Khulumani Support Group, KSG. Pre svega, žrtavama nije vraćeno dostojanstvo, a nije uspelo ni obeštećenje.

Komisija je obećala obeštećenje samo za 16 000 žrtava. "Kada bi se u obzir uzelo samo najgore, mučenja, ubistva, otmice i nestali, imamo identifikovanih 120 000 ljudi koji moraju biti obeštećeni", kaže Džobson. Međutim, većina njih nikada nije imala priliku da govori pred Komisijom za utvrđivanje istine. Udruženje žrtava KSG predstavlja grupu od više od 200 nekadašnjih boraca protiv aparthejida u ruralnoj provinciji Limpopo. "Kada je Komisija za utvrđivanje istine došla u njihovu provinciju, samo njih petoro je imalo dovoljno novca da plati put i ode na saslušanje."

Organizacije kao što je KSG već godinama traže da se liste žrtava otvore za nove zahteve za obeštećenja, s obzirom da samo malo broj njih imao šansu da se pravovremeno javi Komisiji. Ali, i oni kojima je to uspelo, dobili su samo mali deo prvobitno obećanog iznosa.

Malo optuženih zločinaca, malo obeštećenih žrtava

Međutim, vlasti već godinama ne žele da čuju da za nove zahteve. "Niko to ne želi zvanično da nam kaže, ali politika vlade je da se što manje bavi prošlošću", kaže Pigou. Velikim delom se sprečava pravno i istorijsko suočavanje s prošlošću. Iako je Komisija za utvrđivanje istine i pomirenje dala amnestiju samo manjini optuženih, istraga je vođena protiv malog broja preostalih optuženih, tako da je velika većina, na obe strane,ostala nekažnjena.

Među njima je i bivša supruga Nelsona Mandele, Vini Madikizela - Mandela. Komisija je dokazala da su članovi fudbalskog kluba koji je ona vodila, Mandela United Football Club, počinili zločine kao što su mučenje, ubistva i podmetanje požara.

Rupe u sećanju

Pigou, koji je istražio i uporedio tranziciju u mnogim zemljama, kaže da je javnost u Južnoj Africi nezainteresovana za detaljnije suočavanje s prošlošću, pa je i pritisak na vladu da to učini - neznatan. Međutim, istorija se ne može trajno ignorisati. "Posle sukoba ili diktatura, u društvima često nastanu takozvane "rupe u sećanju" od 10, 20 ili više godina. Jednoga dana, ipak, javi se potreba za suočavanjem s prošlošću."

Uprkos svim nedostacima, komisije za utvrđivanje istine bi i u drugim zemljama mogle da daju važan doprinos u suočavanju s prošloću, kaže Pigou i dodaje: "Međutim, one bi trebalo da se uče na našim greškama, isto kao i na onome što smo učinili ispravno."

Autori: Maks Borovski / D.R.

Odg. urednica: Dijana Roščić