U Evropi sam kod kuće

Nemačka je duboko podeljena. Jedni kažu: moramo uspeti: drugi kažu: ne možemo i nećemo uspeti, bojimo se. Mene je to punom snagom pogodilo početkom leta 2015. Obuzela me je nepodnošljiva napetost zbog koje nisam mogla da spavam. A nju sam već poznavala odranije, jer sam ponešto već i sama doživela kada je reč o velikim prevratima, potresima i pokušajima genocida: Albaniju 1990. i 1997, Kosovo 1999.

Taj užasan osećaj da se poredak urušava, da je ugrožena egzistencija tvoje zemlje i tvog naroda, odjednom se ponovo javio. I iznenadio me najpre spoznajom da sam ja, imigrantkinja od 1994, postala najdublje povezana sa mojom novom zemljom. Plakalo mi se, imala sam bolove i osećala strah za nemačke ljude i magične predele koje sam videla u opasnosti. Jer, odjednom se sve našlo na kocki: naša bezbednost, naše blagostanje, pa čak i naša kultura. Šta se kog đavola dešava? Našoj, nekad stabilnoj, kući preti razgradnja! Gde ima neka pećina u koju bih mogla da se sakrijem, najbolje – pod zemljom?

Negde drugde se slavilo i govorilo o sjajnoj budućnosti, o epohalnim promenama koje predstoje zemlji, i koje bi ona trebalo oberučke da prihvati umesto što im se opire. U nebo je projektovana vizija zbratimljenog, pravednog, slobodarskog sveta kao jedne jedine svetleće duge. Kako plemenito, dalekovido i fer! Kada samo ne bi bilo onih koji kvare igru!

Mitovi i istorija

Ali, kako sam dospela na stranu skeptika? Zar nije trebalo da mi se dopadne ovaj gala-festival dobrodošlice za strano i novo? Ja, koja sam ovde našla raširene ruke koje me i danas čvrsto drže?

Ako već tako strašno patim, onda bar ne slepo, mislila sam. Ali, gde da nađem odgovore koji su mi hitno potrebni? U histeričnim medijima? Ili treba da posegnem za mitovima, za pra-slikama koje su u osnovi svakog ljudskog delanja? Jer, jedno je bilo jasno: ono što nam se ovde dešava nema veze sa pojedinim osobama ili događajima; to je kolektivna kriza uverenja. A ona nije samo nemačka. Ona je sveevropska.

Evropski stav se bazira na viziji ujedinjenja nastaloj na zapadu kontinenta posle Drugog svetskog rata. Ona je decenijama bila uspešna i posle završetka Hladnog rata je oduševila većinu Evropljana uključujući i mene. Odrasla sam na istoku Evrope. Tamo je postojala vizija, međunarodna, i ona je išla ovako: raščistimo situaciju sa nasilnikom!... Biti niko i ništa – to nije rešenje. Rezultat je poznat: veličanstvena ideja pravde je uništila milione ljudskih života i ruinirala kompletne privrede, da bi na kraju završila na đubrištu istorije.

Postoji jedan ubedljiv razlog zbog kojeg je vizija Zapada izašla kao pobednica protiv vizije Istoka: bila je mnogo bolje usidrena u realnosti. Za razliku od socijalističkog projekta, koji je hteo da svim silama stvori „novog čoveka“, nju je nosila vizija prema kojoj su materijalni svet i ljudska priroda nepotpuni i ranjivi, a pregovor i kompromis su temelj društva blagostanja. Ona je posedovala dovoljno onoga što se eufemistički zove „zdrav razum“.

Dok kriza nije podelila Evropu. I vrlo zbunila mene. Ovoj duševnosti koja je odjednom mogla da se vidi u Nemačkoj, tom moralnom prevazilaženju samog sebe i preteranom raspoloženju, tome ne verujem. Ono me podseća na patos prvomajskih parada, na stajaće ovacije u kongresnim palatama, naposletku, i na katastrofu koja je pogodila više članova moje porodice. Ne, ona nije mudra, a još manje je saosećajna. Ona je apstraktna, teoretska, i zanemaruje ljudske potrebe, iskustva i osećanja. Onaj ko je to osetio na sopstvenoj koži, stalo mora na to da upozorava.

Naša vizija Evrope je očiglednom previdela jednu granicu. Njen prometejski duh je želeo da postigne univerzalnu važnost. Politička Evropa je na određeni način htela da se igra Boga. u mitologiji je to Hibris, kome sleduje najteža kazna, najstrašniji gnev bogova. Ove godine smo ga svi pomalo osetili.

Perspektive i snovi

Otada se u zemllji beskonačno razmišlja, piše, svađa, pati i psuje. ja se borim za mudru zapadnu viziju, koju sam znala i kojoj imam da zahvalim za najkorisniju lekciju mog života: skrušenost napornog rada, mukotrpnog puta ka spoznaji. Borim se za to da se ona opseti proverenih sredstava pouzdanih struktura i kontinuiteta, da uzme u obzir tradiciju i povezanost ljudi u zemlji sa svojom domovinom. To intenzivno bavljenje argumentima je za mene jedini put smanjivanja pritiska patnje.

I on donosi nešto. Od pre nekog vremena ponovo bolje spavam. Približili smo se jedni drugima; mogućnost međusobnog razumevanja raste. A u meni raste nada da će najteža kazna – izostati.

A u Evropi? I tu se nešto dešava. Tvrdi frontovi polako omekšavaju. A ako Evropa postane gipkija, neće se slomiti. Nedavno sam, jednog jutra, sanjala da sam zagrlila čitavu Evropu. To mi se desilo prvi put. A ova mala zemlja na zapadu Balkana, u kojoj sam rođena, bila je deo toga. Bio je to topao osećaj doma. Bio je krhak i ovlašan, ali ja sam se probudila i čvrsto ga držala obojim rukama.

Anila Vilms je albanska spisateljka koja od 1994. živi u Berlinu. 2012. je objavila prvi roman: „Albanska nafta ili ubistvo na severnom putu“.