U gradu izbeglica

U sokacima Kilisa vrvi kao u košnici. U starom gradu jedna do druge nižu se male prodavnice: kazandžije, krojači, frizeri. Zeinep, 19-godišnja Kurdkinja iz Alepa, prodaje žensko donje rublje i deluje kao da se pomirila sa sudbinom. Pre tri godine je od bombardovanja pobegla u ovaj turski pogranični grad.

„Život ovde je zapravo dobar“, kaže ona, „ali kada bih mogla da se vratim kući, odmah bi poljubila zemlju. Jer, kada ovde u Kilisu udare bombe iz Sirije, meštani krive nas izbeglice. To boli.“ Prošle nedelje, Kilis su pogodile tri rakete. Ubijeni su jedno dete i jedna žena. Kilis je samo dvadesetak kilometara udaljen od granice sa Sirijom, a tamo počinje teritorija koju kontroliše Islamska država.

Od izbijanja građanskog rata u Siriji, stanovništvo Kilisa se više nego udvostručilo. Pored prvobitno 100.000 turskih stanovnika, grad je sada postao dom za oko 130.000 izbeglica. Mnogi su tu već nekoliko godina, neki samo nekoliko meseci. Manji deo – njih 45.000 – živi u izbegličkom kampu, ostali su našli privatni smeštaj.

„Izbeglice su naši gosti“

Gradonačelnik Kilisa Hasan Kara kaže da su izbeglice „gosti“, sa kojima stanovnici dele sve što imaju. Ali, on takođe priznaje da nije lako primiti toliko ljudi iz Sirije. Ne radi se samo o infrastrukturi i vodovodu, koji je prvobitno projektovan za polovinu sadašnje populacije. Sirijske izbeglice se po mnogo čemu razlikuju Turaka, kaže Kara.

Tako recimo sve sirijske žene, čak i male devojčice, sve vreme nose marame, a ima ih mnogo koje su u burkama. Sirijci ne govore turski, a u Kilisu se ne govori arapski. Pristupačni stanovi su postali retkost, a turski građani Kilisa se ljute što se njihove, uglavnom nezaposlene sirijske komšije, zabavljaju do kasno u noć dok oni u rano jutro moraju na posao.

Međutim, veći problem je to što je sa sirijskim izbeglicama u grad došao i arhaičan način života. Roditelji u izbegličkom kampu zahtevali su da dečaci i devojčice idu u odvojene razrede. U Turskoj je to neobično, ali je uprava Kilisa ipak pristala da im udovolji.

Šta sve Kilis i njegovi stanovnici čine za izbeglice, jasno se vidi u kampu koji je izgrađen pred vratima grada. Odmah iza džamije, nižu se uredni, svetli kontejneri, označeni imenima ulica i kućnim brojevima. Veš se vijori na štrikovima. Jedna starica pokušava da gaji bilje u zarđalim konzervama. Starac uživa u prolećnom suncu. Mališani sede u vrtiću i crtaju, više od dve hiljade dece pohađa školu. Tu je i ambulanta, medicinska nega naravno besplatna, a u supermarketu su police ispunjene do vrha. „Da“, kaže sedi učitelj iz Alepa, „dobro je ovde, ali i pomalo skupo.“ Da može, vratio bi se kući.

Kontejneri za više od 10.000 izbeglica

Ali, povratak u Siriju je za sada nemoguć. Kada izbeglice napuštaju Kilis, skoro svi hoće u Nemačku. Mnogi nisu čuli za sporazum između Evropske unije i Turske. Ako i jesu, onda se oni koji i dalje žele da odu, nadaju da će nekako naći načina da dođu u Nemačku ili negde drugde u zapadnu Evropu.

U međuvremenu, Kilis je već spreman da preuzme i do 10.000 novih izbeglica. Na rubu gradića izbeglica spremno je novo kontejnersko naselje. Između ostalog za one koji će uskoro biti vraćeni iz Grčke. Sve izbeglice koje su od 20. marta stigle u Grčku i nisu u stanju da dokažu da su progonjeni u Turskoj moraju da se vrate. „Sporazum sa EU je u principu zaista dobar“, kaže diplomatski Kara, „ali ako se rat u Siriji ne prekine, neće doneti ništa.“

Ako je do njega, izbeglice bi trebalo da ostanu u Kilisu. Odavde mogu brzo da se vrate svojim kućama kada se jednom rat završi. Ali što duže traje, veća je verovatnoća da će mnogi od 2,7 miliona sirijskih izbeglica zauvek ostati u Turskoj. Posle pet godina mogu da uzmu tursko državljanstvo. Za to mogu da zahvale Redžepu Tajipu Erdoganu. A i on njima, jer će tako dobiti nove glasače, priča se po gradu.

Možda je tursko državljanstvo opcija i za Zeinep. Jednoga dana. Sada bi želela da se konačno zaljubi, kaže ona. A možda bi to onda bio razlog da ostane. U Nemačku ionako ne bi volela. Sirijske izbeglice tamo nisu tako dobrodošle. To je čula na turskoj televiziji.