1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

U Iranu se o homoseksualnosti ne govori

3. jul 2009.

Žurke, koncerti - dakle sve ono što mladi vole - u Iranu nije moguće. Posebno je teško homoseksualce. Predsednik Irana ide toliko daleko da tvrdi da toga u njegovoj zemlji ni nema. Prilike su međutim potpuno drugačije.

https://p.dw.com/p/IgSz
U većini evropskih gradova su homoseksualni parovi potpuna realnost, u nekim još uvek ne..
U većini evropskih gradova su homoseksualni parovi potpuna realnost, u nekim još uvek ne..Foto: picture alliance/dpa

"Svi znaju da islam homoseksualne radnje tretira kao zabranjene pod pretnjom smrtnom kaznom".

Jedan od onih koji to dobro znaju je Šahroh Rejsi. Odrastao je u Isfahanu, južno od Teherana. Vrlo rano je spoznao da ga privlače muškarci - ali takvog nečeg u strogo islamskoj zemlji kakva je Iran - ne sme da bude.

"Od detinjstva me uče da ja to perverzno. Tako je i u knjigama koje sam čitao, koje bi trebalo da budu naučnog karaktera. Tako sam utvrdio: u redu, imaš u sebi tu perverznu stranu, moraš da je ugušiš".

Ponašao sam se "naglašeno mužveno"

Tako je Šahroh živeo 25 godina stideći se svoje navodno mračne strane, i ponašajući se naglašeno muževno:

"Dobro sam krio svoju homoseksualnost, na primer, nosio sam velike brkove - spolja niko nije mogao ništa da primeti".

I dok je spolja glumio ponosnog sina, iznutra se nije mirio sa činjenicom da nije mogao da bude ono što jeste: gej. Kada se danas priseti tog vremena, gotovo mu se pojave suze u očima.

"Patio sam od jakih depresija. Više puta sam pokušao da se ubijem, situacija je bila nepodnošljiva".

Smatra se da u Iranu mnogi dele Šahrohovu sudbinu. Ali oni se kriju jer je homoseksualnost i dalje zabranjena. Zbog nje je od islamske revolucije pogubljeno oko 4000 ljudi. No, i o tome se ne zna mnogo, kaže Rut Jitner iz organizacije "Amnesti internešnal", i dodaje da se o tome ne izveštava, a kao razlog smrtne presude često se navode sasvim druge stvari.

Hapšeni, mučeni, zlostavljani..

Ono što se sigurno zna je da homoseksualci često bivaju hapšeni i izolovani, mučeni i zlostavljani kako bi iz njih bila iznuđena priznanja.

Za nemačke vlasti to nije dovoljan razlog da dodele azil nekom Irancu. Šahroh Rejsi je 2002. došao u Nemačku. Dozvola boravkamu je produživana samo na po par mesei ili čak nedelja. I tako sedam godina.

"Stalno ste u strahu. Uopšte ne osećate pripadnost ovom društvu. Kao da nemate tlo pod nogama.“

Vlasti su obično podozrive prema ovakvim podnosiocima molbi za azilom. Osim toga, onaj ko traži azil, u vrlo je neprijatnoj situaciji, jer nekom službeniku koji mu je potpuno stran mora da iznosi deo svoje intime. A to im najteže i pada, jer su u svojoj zemlji naučili samo jedno: kako ne govoriti o homoseksualnosti. A onda ovde moraju da popunjavaju zahteve i da pred nepoznatim ljudima govore o tome i to detaljno.

Posle sedam godina, Šahroh je dobio dozvolu trajnog boravka u Nemačkoj. Namerava da se angažuje na pomoći izbeglicama, ali i iranskim homoseksualcima.

autor: Ina Rotšajd / Saša Bojić

odg. urednik: Jakov Leon