U maju ove godine obeležava se 60 godina izraelske države

Za mnoge Palestince, ta država značila je gubitak domovine. Stotine hiljada Palestinaca prebegle su na teritorije susednih zemalja. U sledećem prilogu saznaćete nešto više o proglašenju države koje je značilo početak jedne od stalnih kriza našeg sveta.

Samo nekoliko sati nakon prestanka britanskog mandata nad Palestinom David Ben Gurion proglasio je državu Izrael, ali su Izraelci vrlo brzo shvatli da navodno ispunjenje njihovog vekovnog sna o sopstvenoj državi po mnogo čemu predstavlja samo novu, umesto stare more. Arapsi u okruženju nikako se nisu mirili sa osnivanjem izraelske države, i dan danas o njoj govore kao o „nakbi", katastrofi, a u njoj su videli antiarapsku zaveru Zapada. Gotovo odmah posle proglašenja nezavisnosti napale su Izrael.

Izrael je proširio svoju teritoriju?

Protivno svim očekivanjima plan o uništenju Izraela se izjalovio – Izrael je čak proširio teritoriju pod svojom kontrolom, a 250 hiljada Palestinaca otišlo je u izbeglištvo – iz straha, ili su bili proterani. Danas, njihov broj je dostigao četiri miliona i predstavljaju jednu od osnovnih prepreka za uspostavljanje trajnog mira.

U šezdesetim godinama Egipat, Sirija i Irak opredelili su se za Sovjetski Savez, što je samo ojačalo veze SAD sa Izraelom i konzervativnim arapskim zemljama. U junu 1967, uprkos izraelskim upozorenjima, egipatski predsednik Gamal Abdel Naser zatvorio je Tirenski moreuz, podsmehujući se izraelskim pretnjama:

„Jevreji prete ratom.Poručujemo im – izvolite, spremni smo za rat“, samouvereno je izjavio Naser. Za šest dana junskog rata koji je usledio Izrael je osvojio Sinajsko poluostrvo, Pojas Gaze, zapadnu obalu reke Jordana i sirijsku Golansku visoravan – celo područje istorijske Palestine.

Obe strane kao pobednice

Sledeći, oktobarski rat 1973.će završen je delimičnim uspehom Arapa, tako da su obe strane mogle da se osećaju kao pobednice. To je omogućilo mirovne pregovore koji su doveli do potpisivanja mira u Kemp Dejvidu 1979.te uz posredovanje američkog predsednika Džimija Kartera.

Bilo je potrebno 14 godina da bi palestinski oslobodilački pokret na čelu sa Jaserom Arafatom 1993.će u Oslu prihvatio plan o postepenom izraelskom povlačenju čime bi se omogućilo osnivanje palestinske države. Sa izraelske strane plan su potpisali premijer Jichak Rabin i ministar spoljnih poslova Šimon Peres koji je izjavio da je Jaser Arafat:

„…prvi Palestinac u 20 veku koji se opredelio za kompromis i mir umesto sukobljavanja i nemogućih zahteva“.

Protiv Sporazuma i jedni i drugi?

Protiv sporazuma bili su i radikalni Jevreji, i radikalni Palestinci. Rabin je ubijen, Arafat je umro, došlo je do dva palestinska ustanka, intifade, Pojas Gaze danas kontroliše radikalni pokret Hamas, a raspoloženje i medju Palestincima, i medju Izraelcima je sve gore.