U senci polumeseca

Prošla su vremena u kojima us evropski izaslanici ponizno dolazili na Veliku portu i u kojima je istambulski sultan slao janjičare na Beč. Glavni grad Turske od 1923. godine zove se Ankara i ono što je preostalo od Osmanskog carstva otada, pod zastavom Turske, vodi politiku kao regionalna sila.

Međutim, mnogi strahuju da Turska ponovo nastoji da preuzme dominantnu ulogu na Bliskom istoku. Sadašnjim vlastima pripisuje se islamizam, a kao poslednji primer navode se pregovori prošlog vikenda o iranskom nuklearnom programu kojima je, navodno, minirana zapadna politika sankcija.

Regionalni interesi

Činjenica je da Turska sa premijerom Tajipom Erdoganom, koji je umereni fundamentalista, nastoji da spoljnoj politici da sopstveni akcenat. U nekim slučajevima on je islamistički obojen, u drugim u prvom planu su regionalni interesi. Erdogan je osudio rat u Iraku, zauzima se za Palestince, ima rezerve prema vojnoj saradnji sa Izralom i radije prihvata manevre sa Sirijom koja je zbog bliskosti sa Iranom poluparija na Zapadu. Ankara jača i ekonomsku saradnju sa Damaskom.

Turska ostaje regionalna sila pri čemu njen uticaj raste. Dobrosusedska politika u njenom je nacionalnom interesu, a dobri odnosi sa EU, Rusijom, Arapima i Iranom su sastavni deo državnog rezona.

Turska ima, na primer, velika istorijska opterećenja u odnosima sa Rusijom kako u carističkim, tako i u sovjetskim vremenima. Zbog problema sa Kurdima mora da se sporazumeva sa zemljama koje takođe imaju kurdsku manjinu. Pripadnici ilegalne PKK na severoistoku zemlje često se snabdevaju oružjem u Siriji, Iraku ili Iranu.

Turska ne raspolaže ni sirovinama i zbog nafte toga mora da brine o odnosima sa zemljama Zaliva i Iranom. Zato Erdogan i pokušava da posreduje u rešavanju kriza na Bliskom istoku.

Turska i Iran

Ali, da li se premijer preračunao kada reč o Iranu? Teško da je sam verovao da je komplikovani spor oko iranskog nuklearnog programa moguće rešiti u dva dana pregovora uz pomoć Brazilijanca kao suflera. Erdoganov cilj je, zapravo, bio da se ublaži zategnutost u vezi sa sporom.

Ima razloga da se sumnja u primerenost oštre američke reakcije na taj pokušaj. Turska je time dobila poene – možda ne na Zapadu, ali svakako na Bliskom i Srednjem istoku. Naime, region je obezglavljen. Arapske države su nejedinstvene i nastavljaju stare sporove. Jedni se drže Egipta i Saudijske Arabije, , drugi su u senci Sirije i Katara. Sirijska frakcija pri tom je bliska Irancima što onemogućava zauzimanje jedinstvenog arapskog stava o iranskom problemu. Ukratko – u islamsko-arapskom svetu nema autoriteta koji bi usmeravao politiku.

To otvara prostor Turskoj da nastupa kao moderator sledeći sopstvene nacionalne interese. Umereni islamizam Ankare obezbeđuje joj kredibilitet bez koga je u vremenima renesanse islama nemoguće diplomatski delovati u tom području.

Sve to ne bi bilo loše da Turska povrh svega nije i članica NATO i, bar formalno, kandidat za članstvo u EU. Tesna veza Turske sa SAD preživela je mnoge krize, jer su takvi odnosi u obostranom interesu. Što se EU tiče, Turci se sa razlogom žale da ih već godinama zavlače. Onaj ko se danas brine zbog Ankare trebalo bi nešto da učini u prilog dobrih odnosa, piše „Ziddojče cajtung“.

sz/nb/idj