U snu se sme sve

Sve se može kontrolisati osim snova. Kad zaspim ne znam šta me tamo čeka. Retko kad je moj krevet poligon za čist odmor. Nakon spavanja često moram ostati da se odmorim. Da nisu snovi najzanimljiviji onome ko ih sanja o njima bih napisao knjigu, ili bar skriptu. Al', pošto su to učinili pametniji i merodavniji nema svrhe. Lakše je da ih sanjam nego izučavam.

U snovima se ponovo proživljava i nadograđuje život ili se rasteže neka njegova nit i pri buđenju puca k'o žica na gitari! Ostavlja te zbunjenog, postiđenog, vrelog, prestrašenog. Ako se nađeš u krevetu sa ženom najboljeg prijatelja znaj da možda sanjaš i da se to ne računa u zlo. Koleginica sa kojom radiš i dosađuješ se u firmi iznenada raširi noge i dopusti ti da u nju uploviš; il' se konobarica, koja te mesecima služi i sa kojom si se skoro familijarizovao, priljubi uz tebe dok balansiraš na stolici s kriglom u ruci. Jedini oslonac u prostoru ti je njena drška vinuta u zrak sa kojom nazdravljaš snovima i mogućem u njima!

U oblacima snova odvija se i neki skroz novi tip životne strave. Ali o tome neću.

Moji snovi su većinom vezani za Beograd. Uglavnom je njihova pozornica grad kojeg sam pre tri decenije napustio u ogromnom kamionu za selidbe, suvih očiju. Sveden na masu što se trucka i naginje u krivinama, samo sam se po duši razlikovao od stvari odzada. Kamion je urlao i odskakao,moja rodna ulica me jedva istiskala iz sebe. Nije navikla na mene u tolikom pakovanju. Sve što su moji roditelji stvorili bilo je sabijeno i popeto na točkove. Iza mene su u oblaku sagorelog dizela ostajali moji drugovi da se čude što me polako nestaje. Sila sudbine me odvlačila od njih na neko daleko mesto u kojem me svašta čekalo, pa i rat. Niko od njih neće mi praviti društvo ni kad se budem ženio, dobijao decu, razvodio... Jedva da sam nekolicini dojavio da sam se opet zaljubio i da uživam u toj najjeftinijoj drogi sveta, udišući je svaki dan.

A sinoć sanjam to, samo otpozadi. Sve je dobilo krila i vraća se nazad, sebi. U kabini onog istog kamiona nagriženog rđom, što vozi na emocije ne na naftu, veselo se stiskamo ja, majka i otac. Golim okom pratim kako tata popunjava svoje rezeda odelo u kojem smo ga sahranili. Tu nema ni trunke strave! Samo radosti što se vreme zabunilo i pošlo prema početku. Moj otac gleda u put što se pred nama odmotava kao svečani tepih! Zaboravljeni tipovi kola nas s fijukom mimoilaze trubeći, a drveće klanja (Fića, Ami 8, Spaček, Reno 4, Ajkula, Mercedes reponja, Simka, Kortina, Pežo 404, Audi 100 i 80, Fiat 1300, Hilman, Varburg, Trabant, Zaporožac, Taunus, Princ...). Pas kojeg smo davno, pre trideset godina, idući iz suprotnog pravca, masakrirali i faširali točkovima, veselo se vraća svom obliku i odskače u polje. Još malo pa će vrat zategnuti kragnu, a trbuščić podupreti kravatu na mom ocu. Ničim ne pokazuje da je bio mrtav. Do Beograda što dobroćudno reži u daljini, nema još puno. Put je širok i srbolik. Zemlja tamna i meka. U nju se može potonuti do kolena.

Majka i ja se ogledamo u retrovizoru veličine radničkog dlana. Oduševljeni smo novim, srcelomećim face-liftingom kog tako dobro radi klinika „Colić“. Kako je lepo kad bez noža i anestezije, flastera i zavoja, sa tebe spadne trideset godina. O kako...!?

E sad prelazimo Brankov most. Sa njega veliki pisac za decu i odrasle Branko Ćopić još nije skočio. U nekoj od kafanskih baštica ismejava svoju sudbinu.

Kamion se penje na Vračar. Tu sam ostavio za sobom na milione otisaka. Što bos, što u letnjoj i zimskoj obući. Sve je ižvrljano tragovima bicikla i motora koje sam jahao i po zimi. Bicikl je bilo marke Pony, a motor Tomos.

U Proleterskim brigadama, kao po komandi, zamirišu lipe. Iza ove opojne zavese nazire se moj kraj. Ćoškovi, ulice. Kafane: Kalenić, Vračar, Trandafilović, Orašac, Domovina. Nema mesta na kojem nisam sedeo ili stajao, vežbajući da pušim i pijem. Radost postojanja dostiže vrh. Počinjem sumnjati da se u prostom životu može biti ovoliko srećan.

A onda nešto zastruže; drečavo, kreštavo... San, u koji sam se uvukao kao u jaje – puca. Bio sam se pripremio na susret s drugovima od kojih sam davno aputiran. Još nekoliko minuta spavanja i sanjanja i iz kabine bih uskočio među njih.

Ona vulgarna buka što me probudila potiče od lopata koje stružu. Na desetine komšija je izašlo da se obračuna sa zimom i prokopa put kroz sneg. Java se punom snagom odvija pod prozorom. Od Beograda sam se udaljio u visinu, ne samo u daljinu. Sneg u Sarajevu ubedljivo pada praveći ozbiljan, škripav pokrivač; ne gnjecavu lapavicu koja mljacka pod tobom. Na vrhu planina možeš oblacima zaći iza leđa i pomilovati ih očima.

Kad bih skočio u njih samo bi me propustili kroz sebe.

Jedino u snu sve se sme.

Autor: Goran Samardžić, Sarajevo
Odgovorni urednik: Ivan Đerković