U Toskani 5.000 ilegalnih kineskih fabrika tekstila

Prato je drugi po veličini grad u Toskani. U njemu je svoj dom našlo 25.000 Kineza, što je gotovo 11 odsto ukupnog stanovništva. To je jedna od najvećih kineskih zajednica u Evropi. Kinezi su u Prato počeli da stižu devedesetih godina, ali je talas imigracije zapravo počeo u ovom veku. Od 2000. do 2010. godine kineska zajednica je gotovo desetostruko porasla. Većina Kineza u Pratou radi u ilegalnim fabrikama tekstilne industrije, u izuzetno lošim uslovima. Isprovocirani ogromnom ilegalnom konkurencijom, Italijani su rešili da uzvrate udarac – policijskim racijama.

Da poštuju zakone ili da traže drugi dom

Racija je stigla u jednu od 5.000 fabrika tekstila u Pratou. To je uobičajena situacija u poslednje vreme. Desetak policajaca konfiskuje mašine za šivenje, pretresa skladište i proverava lične karte radnika. Jedan od policajaca kaže da će fabrika biti zatvorena, jer ne ispunjava standarde. Lokalni policajac legitimiše jednog od zaposlenih uz pomoć prevodioca. Kineski tinejdžer kaže da radi svakog dana od jedan do sedam ili osam uveče i pokazuje na roditelje koji sede u blizini. „Pokušavamo da sprovodimo racije dva ili tri puta nedeljno. To je maksimum što možemo da postignemo“, priča Aldo Miljone iz gradskog veća za bezbednost. „Samo 2013. smo prekontrolisali 343 fabrike i 94 odsto njih nisu ispunjavale uslove. To je situacija koju ne možemo više da tolerišemo.“ Za njega je borba protiv ilegalnih kineskih fabrika tekstila na vrhu prioriteta, ali njegov tvrd stav dele i mnogi lokalci. Oni smatraju da Kinezi moraju da prihvate pravila i poštuju zakone ili da odu, a Miljone trvdi da je bivša levičarska vlast dozvolila da stvari izmaknu kontroli. „Pre nego što je ova većina preuzela vlast bilo je previše tolerancije prema Kinezima. I grad političari su ignorisali situaciju“, priča on.

Kinezi preuzimaju tržište

Kineska četvrt smeštena je tik uz srednjovekovni centar grada Pratoa. Prema zvaničnim podacima, tu živi 11.000 Kineza, ali ih je u stvari mnogo više. Oni se u Prato doseljavaju iz vrlo prostog razloga: tekstil se ovde proizvodi vekovima, ali su lokalne fabrike propale pogođene ekonomskom krizom. Međutim, infrastruktura je u potpunosti očuvana, a mnogi italijanski vlasnici su voljni da iznajme ili prodaju svoja postrojenja drugim tekstilnim proizvođačima u nadi da će tako doći do brze zarade, ali se ispostavilo da Italijani ne mogu da se izbore s tom ilegalnom konkurencijom, pa su Kinezi polako preuzeli tržište.

Paolo Nardi je vlasnik fabrike za štrikanje na periferiji Pratoa. Njegov otac je započeo biznis i to je danas jedna od retkih fabrika u italijanskom vlasništvu koja zarađuje novac. „Kinezi proizvode žensku odeću lošeg kvaliteta, a ja pravim uglavnom visokokvalitetnu mušku odeću koju oni ne mogu da proizvedu, tako da mene ne ugrožavaju, ali neke od mojih kolega i kompanija s kojima sarađujem trpe zbog tih ilegalnih fabrika. Neki od njih su čak i propali zbog nefer konkurencije. Ne možete se takmičiti sa sivom ekonomijom“, priča Nardi.

Godišnji promet ove sive ekonomije je 2.3 milijarde evra, od čega je 680-800 miliona evra zarade. Međutim, Italija od ovog tržišta ne profitira, jer ne uspeva da naplati porez. Prema podacima italijanske poreske uprave, od 2006. do 2010. godine 4,5 milijardi evra je praktično pokonjeno Kinezima tako što nije naplaćen porez.

Neljudski uslovi za rad

U industrijskoj zoni nalaze se redovi sivih ilegalno podignutih magacina koji su potpuno zatvoreni sa svih strana. Prozori su pokriveni, a vrata zaključana. Samo zvuk mašina potvrđuje da ljudi unutra rade, ali nikoga nema na vidiku.

Kinezi ovde rade u neljudskim uslovima. U jednom od tih ilegalno podignutih skladišta nalazi se niz šivaćih mašina. Na spratu je nekakvih šest soba, ali nijedna od njih nije veća od nekakvog prostranijeg toaleta, bez svetla i svežeg vazduha. U njima su policajci tokom racije zatekli petoro ljudi.

U jednoj od fabrika je krajem prošle godine izbio požar u kom je život izgubilo sedmoro ljudi. Lokalna novinarka Monika Bjakoni kaže da je bilo pitanje trenutka kad će se nešto desiti. „Svi smo znali u kakvim uslovima ovi ljudi moraju da žive i rade. Loša higijena, loša ventilacija i plinske boce koje leže okolo neobezbeđene i predstavljaju opasnost. Pravo je čudo da do nesreće nije došlo i ranije“, kaže Bjakoni.

Kompromis ni na vidiku

Paolo Nardi kaže da pozdravlja poslednju seriju racija. „Vrlo sam zadovoljan ovim racijama, jer Kinezi moraju da znaju da u ovoj zemlji važe neki zakoni, ali se plašim da ni te racije neće potrajati, jer ljudi u Pratou zarađuju novac od tih Kineza. Govorimo o zajednici od 25.000 ljudi koji kupuju hranu i voze automobile. Previše bi interesa bilo ugroženo ukoliko bi oni otišli odavde.“

Sudeći prema lokalcima, racije jesu korisne, ali nisu jedini način da se problem reši. Najbolje rešenje bi bilo da se pregovara s kineskom zajednicom kako bi im se skrenula pažnja na italijanske zakone, ali ovi razgovori ne napreduju velikom brzinom, a kompromisno rešenje za ove dve zajednice nije još uvek ni na vidiku.