Ugroženi identitet – halabuka oko jedne reči

Suočili smo se sa vremenom nacizma, kritički smo propratili ukotvljenost Savezne republike Nemačke na Zapadu i analizirali propast Istočne Nemačke. Upravo jer smo temeljiti. Nedostaje još suočavanje sa vremenom posle 1989. Naime, postoji aktuelni povod da se sa tim odmah počne. Baš na dvadeset i petu godišnjicu od pada berlinskog zida spotičemo se o Pegidu. Protestni pokret sa jasnom istočnonemačkim osobenostima. Drezden je njegova centrala, novo mesto hodočašća za isfrustrirane ljude. Ali i vruć krompir za politiku.

Najpre su se ljudi okupljali da izraze protest protiv islamista, potom je i celi islam postao predmet negodovanja, a u međuvremenu je demonstrantima postalo važno suštinsko pitanje svakog društva: ko smo?Kakav identitet imamo mi, Nemci? Još nismo čuli odgovore, ali smo čuli šta sve nismo, i šta navodno nanosi štetu našem identitetu. Manje muslimana, manje azilanata, manje izbeglica, nabolje da ih uopšte nema. Potreba za više homogenosti sebi krči put – za više nemačke homogenosti, tačnije rečeno. To miriše na etnički nacionalizam, znači jako je opasno. A svakako je ružno.

Istočnonemačko iskustvo iz devedesetih

Priča koja se odvija iza suza radosnica godine 1989. je za istočnu Nemačku priča o privrednom propadanju u prvih deset ili petnaest godina, priča o socijalnoj nesigurnosti. Drukčije rečeno, osećanja aktivista pokreta Pegida nisu ukorenjena u DDR-u već u životnom iskustvu iz devedesetih. To je decenija kolektivne povređenosti za mnoge građane sa istoka zemlje. Nisu samo dobili slobodu, već su izgubili nešto što im je blisko. A oni koji su pritom ostali bez posla ili još uvek primaju manje plate za isti rad u odnosu na svoje kolege na zapadu zemlje, čeznu za nekim osloncem. Malo je tu mesta za toleranciju. Dakle, mnogi ljudi sa istočnonemačkim biografijama ne mogu više da prepoznaju svoj zavičaj u odnosu na godinu 1989. To se može razumeti, ali se ne može promeniti.

Ni zapadni deo zemlje nije to što je bio pre ujedinjenja. Nema više nemačke marke, a skoro da je izumrlo tradicionalno nemačko rudarstvo. Ko živi na selu doživljava nestanak njemu bliskog sveta: nema više mesare, apoteke, škole i pošte. Globalizacija proždire našu svakodnevnicu.I na istoku i na zapadu zemlje mnogi mogu da se žale na to i da se osećaju izgubljeno u novom digitalnom svetu. Međutim, niti su naši muslimani, niti azilanti ili izbeglice krivi za sve to. Svet je postao globalniji, brži, drukčiji. Pa i Nemačka. S tim se moramo suočiti.

Zapadnonemačka mahinalna reakcija: multikulturalna scena bruji

Zato je dobro da se uglavnom na zapadu zemlje formirao građanski otpor Pegidinom nemstvovanju. Ukupno uzev, on mobiliše više ljudi nego svi Pegidini marševi zajedno. Na severu, zapadu i na jugu zemlje su „antipegidaši“ iskusni aktivisti antiatomskog i mirovnog pokreta, to su uvežbani angažovani aktivisti koji se bore za građanska i manjinska prava. Multikulturalni aparat radi kao podmazan. Iza njega je iskustvo, iskustvo koje na istoku zemlje, u Rostoku ili Drezdenu (još uvek) ne postoji.

Izlišna debata o identitetu

Jalove su rasprave o tobožnjem gubitku nemačkog identiteta. Jer homogena nacionalna država je fikcija. Realnost je Nemačka kao useljenička zemlja. To odgovara i zakonima tržišta i volji doseljenika. Dobro je što je tako. Sve ostalo spada u socijalnu romantiku. Nju sebi ne možemo priuštiti, ni ekonomski ni društveno. Naročito ne kao Nemci u središtu Evrope.