Umetnik, otac i disident

Kineski slikar, skulptor, arhitekta, fotograf i kustos Ai Vejevej svetsku slavu stekao je ne samo svojim konceptualnim radovima već i kritikom situacije u kojoj se nalazi kinesko društvo. Taj 54-godišnji umetnik do sada je mnogo puta došao u sukob sa vlastima. Pritisak i pretnje osetio je i na sopstvenoj koži.

Noćne posete policije od malih nogu

Ai Vejvej rođen je 1957. godine. Njegov otac bio je jedan od najvažnijih pesnika moderne Kine. Godine 1958. otac je, zbog navodnih „antikomunističkih akcija“, uz zabranu pisanja, proteran u provinciju „na rok od 20 godina“. U pokrajini Ksinjan, Ai Vejvej nije proveo samo svoje detinjstvo i mladost, već je tamo, u najranijim danima, počeo da stiče prva iskustva sa brutalnim aparatom kineske državne moći. To što ga noćne posete policije danas više toliko i ne iznenađuju, a ni plaše, može se videti i u filmu koji u četvrtak (14.6.) počeo da se prikazuje u nemačkim bioskopima.

Rediteljka Elison Klajman vrlo spretno je i te slike unela u svoj film. Scene ponoćnih poseta ne postoje, na platnu je samo crnilo uz zvukove koji odaju o čemu je reč – o ponovnoj ponoćnoj poseti kineske policije koja završava udarcima i cepanjem odeće Vejvejia. Nekoliko scena kasnije, vidi se hapšenja umetnika, njegov boravak u kućnom pritvoru i tekst apsurdne optužnice koja će mu biti pročitana pred kineskim sudom.

Studije filma u Pekingu

„Never sorry“, kako glasi naslov filma, počinje tamo gde je na neki način i započela umetnička karijera kineskog disidenta - 1978. godine, kada je Ai Vejvei na Filmskoj akademiji u Pekingu, zajedno sa dvojicom svojih kolega (koji će kasnije takođe postati međunarodno poznati) Čen Kajgeom i Žang Jimuom osnovao grupu „Stars group“. Njihova misao vodilja i glavni cilj jeste stvaranje umetnosti koja striktno odbija uvažavanje strogih kodeksa izraza i sadržaja nametnutih od partijskog vrha.

S obzirom na pritisak koji je već tada itekako osećao, Ai Vejvei 1981. godine odlazi u SAD. Tu stupa u kontakt sa Endijem Vorholom i Alenom Ginsbergom i potpuno se posvećuje konceptualnoj umetnosti. U Peking se vraća tek 1993. godine kada mu se razboleo otac. Svoj doprinos kineskoj liberalnoj umetničkoj sceni objavio je nedugo kasnije: knjige „The black, the white and grey cover book“. Reč je tekstovima i intervjuima sa savremenim kineskim umetnicima. Te knjige u Kini u međuvremenu su postale kultne.

„Živeli su srećno sedam godina…“

Film na kojem je Elison Klajman intenzivno radila više od tri godine (toliko je trajalo samo snimanje, iako je time počela da se bavi mnogo ranije), prepun je snimaka njegovih radova koje karakteriše prvenstveno izuzetna vizualna snaga. Tu je tako, između ostalih, predimenzionirani crveni kineski lampion, koji nije okačen o plafon već zgažen leži na zemlji, kao i geografska karta sveta na kojoj se države dižu iznad površine, doslovno kao da „pucaju“ prema nebu, i ostavljaju posmatrača bez daha.

U filmu su prikazani i jednostavniji radovi, poput, na primer, fotografija zemljotresa u provinciji Sečuan u kojem je 2008. godine stradalo više od 80.000 ljudi. Da su se kuće i zgrade gradile u skladu sa bezbednosnim propisima, sigurno ne bi toliko ljudi (a pogotovo dece) izgubilo život. Upravo tom činjenicom (o kojoj kineske vlasti sve do danas ne žele ništa da čuju) bavi se Ai Vejvei i u radu koji je krajem 2008. godine imala prilike da vidi i nemačka publika. Spoljni zid muzeja u Minhenu u kojem je održana izložba, Ai Vejvei „preobukao“ je sa 9.000 ranaca na kojima je stajao tekst: „Živeli su srećno sedam godina…“

Dosledna podrška žrtvama zemljotresa

Ta rečenica potiče zapravo iz pisma jedne majke čija sedmogodišnja ćerka Jang Ksjaovan izgubila je život ispod ruševina škole koju je pohađala i koja se u samo nekoliko minuta srušila kao kula od karata. „Njena majka želela je samo da sećanje na njeno dete nikad ne padne u zaborav“, objasnio je Ai Vejvei. Njegov angažman za preživele tog strašnog potresa, jedna je od centralnih tema filma. „Ai Vejvei stvorio je mnoge zanimljive radove i zapravo bi o svakom od njih mogao da se napravi poseban film. Ali, upravo njegov angažman za žrtve i preživele zemljotresa, posebno jasno pokazuje njegovu borbu za očuvanjem ljudskog dostojanstva i individualnosti“, izjavila je rediteljka Elison Klajman.

Radovi Ai Vejveia po pravilu se zasnivaju na njegovom razmišljanju i bavljenju raznim fenomenima kineskog društva. O tome u filmu svedoče i njegovi radovi, poput jedne porculanske vaze na kojoj se nalaze kineski znakovi za Koka-kolu kao i instalacija klasičnog kineskog bicikla kojim se i danas najčešće služe milijarde stanovnika u umetnikovoj domovini, ali i skulptura, odnosno, instalacija koja se sastoji od 100 miliona porculanskih semenki suncokreta – simbola snage mase.

Rušenje radnog prostora

U filmu „Never sorry“ pojavljuju se i mnogi drugi umetnici, galeristi, autori, kao i majka Ai Vejveia, Gao Jing. U kratkim sekvencama može se videti čak i tada trogodišnji sin umetnika, koji na neki način nadopunjava portret Vjeveija prikazujući ga i s njegove privatne strane.

Elison Klajman je ovim filmom uspela da ostvari klasičan filmski portret jedne osobe ali koji vrlo često nadilazi te granice. Ona prikazuje život i sudbinu jednog velikog umetnika istovremeno tematizujući sredinu u kojoj živi u kojoj politički vrh ima dovoljno vlasti i moći da radi šta ga je volja.

Autori: Vern Zobola / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković