Umreti po svojoj volji!

Nemački Ustav u Članu 2 garantuje pravo svakoga da slobodno organizuje svoj život. Tu je sadržano i pravo da se odluči i o kraju života, ukoliko to ne šteti drugim osobama. Kako bi ovo pravo bilo sprovodljivo u praksi, svaki neizlečivi bolesnik bi trebalo da ima pravo na pomoć lekara, ukoliko želi da umre. Aktivna pomoć pri umiranju, kakva postoji u zemljama Beneluksa i koja podrazumeva ubrizgavanje smrtonosne injekcije od strane lekara nije primeren put. Tako se ne isključuje mešanje drugog. „Izabrana smrt“ treba da usledi od sopstvene ruke, doduše uz kontrolu i pomoć lekara, baš kao što je to slučaj u tri federalne države SAD.

Angažovanje za mogućnost „izabrane smrti“ potiče najčešće od ličnih iskustava ljudi sa smrću bližnjih. Tako je bilo i u mom slučaju. Moja bliska rođaka u kasnom stadijumu tumora želela je skraćenje mučnog i mučno dugog puta do smrti. Dežurni lekar je imao razumevanja, ali nije bio spreman da učestvuje u skraćenju muka. Pravila profesije su lekaru u ovom slučaju vezala ruke. Ovaj zadatak, koji sam video kako poslednji znak ljubavi prema rođaki, ostao je na plećima porodice, pritisnute nesigurnošću.

Pouka koju sam tada izvukao glasi: Pomoć pri umiranju – shvaćena kao asistencija za samoubistvo pod uslovom da postoji slobodna i odgovorna odluka neizlečivog pacijenta – više ne sme da bude tabu. Ona mora biti ne samo legalna (što u Nemačkoj jeste), nego mora biti dopuštena pravilima lekarske profesije. Trenutno lekarima u Nemačkoj čak prete kazne jer je tako odlučeno na Kongresu lekara 2010. godine. Samo lekari raspolažu neophodnim stručnim znanjem i nezavisnošću da potvrde da li su ispunjeni kriterijumi o konačnoj odluci pacijenta da umre.

Doktor Diter Birnbaher je filozof i potpredsednik Nemačkog društva za humano umiranje. On je takođe član Centralne etičke komisije Savezne lekarske komore.