Uskoro putarine u nemačkim gradovima?

Ukoliko žele da se u svojim automobilima nesmetano i neograničeno voze po ulicama Londona, Britanci plaćaju 12 evra na dan. Putarinu za gradove već duže vreme moraju da plaćaju i stanovnici švedskih gradova, kao i Rima. U Nemačkoj ona do sada nije postojala, ali prazne gradske kase ponovno su podstakle raspravu o njenom uvođenju.

Novi izvor novca

Na poslednjoj konferenciji nemačkih pokrajinskih ministara saobraćaja u Kotbusu, zaključeno je da je pravo gradova i opština da sami ispitaju mogućnosti uvođenja plaćanja putarina za gradove. „Političari su sada prisiljeni da pronađu nove izvore zarade, odnosno novca“, ocenio je predsedavajući konferenciji, brandenburški ministar za infrastrukturu Jerg Fogelsenger. Najnovije brojke zaista mu daju za pravo: širom Nemačke trenutno nedostaje ukupno više od sedam milijardi evra za izgradnju i održavanje puteva, ulica, železničkih pruga i vodenih puteva.

Međutim, već se sada čuju komentari vezani uz moguće negativne posledice uvođenja novih dažbina za vozače automobila. „To ne bi bilo fer prema vozačima s obzirom na to da oni već sada plaćaju porez na putnička vozila, porez na gorivo kao i za mnoga druga korišćenja puteva. Država godišnje od njih sveukupno ubire oko 53 milijardi evra. Za to što u kasama nedostaju nove milijarde, pre svega za izgradnju puteva, ta to je odgovorna neispravna raspodela novca“, mišljenje je na primer Herberta Šultea iz Saveza srednjih preduzetnika.

Tunel u Norveškoj

Slična rasprava, kao ova koja se sada vodi u Nemačkoj, vodila se 80-ih godina i u Norveškoj. „U Oslu i Bergenu su prihodi od putarina za gradove korišćeni za izgradnju puteva, pre svega tunela. Naime, u brdovitoj zemlji kao što je Norveška, potrebni su i mnogi tuneli“, objašnjava stručnjak za saobraćaj profesor Hajner Monhajm. Tuneli su izgrađeni, a Norvežani su se u međuvremenu navikli na plaćanje putarina u gradovima.

Međutim, može li se norveški model preneti na Nemačku? Profesor Monhajm je skeptičan i ukazuje na velike razlike između te dve zemlje. „Gradovi u Norveškoj su vrlo udaljeni jedni od drugih. To znači da trgovci u pojedinim gradovima ne konkurišu jedni drugima. U Nemačkoj je to drugačije. Plaćanje putarina ugrozilo bi u prvom redu male porodične trgovine. One su već jednom morale da se preorijentišu i prolaze kroz krizu: pedesetih godina prošlog veka, kada je u centrima gradova uvedeno plaćanje parkiranja za putničke automobile. Kupci su tada jednostavno počeli da ne kupuju u prodavnicama u kojima su do tada kupovali i izabrali su one u čijoj blizini nisu morali da plaćaju parking“, objašnjava Monhajm.

Tibingen: jedan evro za svaku vožnju

Pa ipak, pojedini nemački gradovi, odnosno, njihovi gradonačelnici, već sada planiraju uvođenje putarine u gradovima. Na primer, gradonačelnik Tibingena, Boris Palmer. Prema njegovom mišljenju svaki dolazak u centar grada, vozače bi koštao jedan evro. To bi, kako kaže, njegovom gradu donelo dodatnih 20 miliona evra koje bi mogli da se ulože u bolju i širu autobusku mrežu kao i u izgradnju puteva. „To ipak nije tako lako. Savetujem gradonačelniku da još jednom proveri računicu. Naime, u tom slučaju bi morali da budu izgrađeni i razni kontrolni mehanizmi, nove uprave i slično. Nisam baš siguran da bi se to za manje gradove isplatilo“, kaže stručnjak za saobraćaj, profesor Mihael Šrekenberg.

Drugim rečima, tek će u narednih nekoliko meseci videti kakve će odluke doneti pokrajine, hoće li uvesti plaćanje putarina ili ne. U svakom slučaju, može reći da bi veliki gradovi poput Berlina ili Minhena od tih putarina mogli da profitiraju. Glavni grad Velike Britanije, London je, naime, samo 2010. godine zaradio tako više od 183 miliona evra. Plaćanje putarina je tamo u svakom slučaju donelo mnogo toga pozitivnog; osim novca u gradske blagajne i saobraćaj u centru grada se smanjio, smanjili su se zastoji, a porastao je kvalitet života njegovih stanovnika.

Autorke: Klara Valter / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković