Uskrs skromno i bez pesme

Milica Dejković iz Novaka, srpskog sela prizrenske opštine gde je pre desetak godina obnovljeno 60-ak kuća, priprema sve što joj je potrebno za proslavu Uskrsa. Malo ih je u selu, ali tradicija se nastavlja. Iako je u poodmakloj trudnoći, čeka treće dete, priča nam kako je ništa neće omesti u tome da Uskrs proslavi svečano. Kao sveštenikova žena, inače rodom iz gnjilanskog kraja, običaji su joj dobro poznati.

“Po pravilu za Uskrs, pravoslavni hrišćani poste. Međutim, ja zbog svog stanja ne postim, ali od danas (13.4.) sam počela. Do nedelje postimo, a u nedelju je običaj da se prvo omrsimo crvenim jajetom... Svi se radujemo Uskrsu, spremamo se tako što farbamo jaja. Neko na Veliki četvrtak, Veliki petak ili Veliku subotu. Kako ko, ali ta tri dana se farbaju jaja. Običaj je i da se za Uskrs deci kupi nešto novo. To je bilo pre zbog nemaštine i dan – danas je ostalo tako“, priča nam Milica Dejković.

Bez gostiju za praznik

U selu Novake trenutno živi 40-ak povratnika, najviše starijih. Seoska crkva još nije obnovljena, a od kada je došao sveštenik, u Sabornoj crkvi svetog Đorđa u Prizrenu, meštani dolaze na službu u ovaj pravoslavni hram, koji je obnovljen, ali unutrašnji radovi nisi okončani. Saveta Andrejević, starica od 72 godine, kaže da se Uskrs sada slavi najčešće kod kuće i mnogo skromnije. “Sada nemamo kao što smo nekada imali, da pečemo, da koljemo, sada je to sirotinjski. Mi slavimo svoj praznik, ali nije kao što je nekada bilo uz muziku. Sada slavimo samo u kući, ako dođe neko dođe, ali ovde i nema ko da nam dođe“, žali nam se ova meštanka.

Slavlje u kući

Starica Andrejević ne može, a da se ne priseti kako je bilo za ovaj praznik kada je ona bila mlada i kada je u selu Novake bilo nekoliko stotina meštana koji sada, kao raseljena lica, žive negde u široj okolini Beograda. „Nekada je bilo, pesme, igranke, veselja... Sada ne. Sada samo u svojoj kući”.

I njen komšija Đorđe Spasić kaže da se za Uskrs poštuju svi običaji, ali se i on sa nostalgijom priseća tih, kako kaže davnih, a divnih dana. Malo je ljudu u selu, mladi se ne vraćaju zbog posla. “Naše komšije su imale trube pa je tri dana bila svirka, igranka. Super je bilo, ali sada mladih nema - škole nema, nema nastavnika, odoše deca, posla nema“, kaže Spasić.  

Nisu sve veze pokidane

Pre rata na Kosovu, na Uskrs su u Novake dolazili Albanci iz okolnih sela, a oni su odlazili na proslavu muslimanskih ili katoličkih praznika. Sada je to retkost, ali nisu sve veze pokidane, kaže Dejkovićeva. „Imamo jednog prijatelja u Špinadiji (selo nastanjeno Albancima katoličke vere), ali nismo bili na njihov Uskrs. Nadam se, međutim, da će oni doći sa porodicom. Zbog dece nismo bili, a ne zbog nekih drugih razloga."

Pa ipak svi meštani Novaka, Uskrs dočekuju bez ikakve bojazni za svoju bezbednost, iako su okruženi albanskih selima. Starina Spasić to ovako objašnjava. „Ne plašimo se. Mi smo komšije i uvek smo to bili. Išao sam u Samodraždu na sahranu, išao sam u Trnje, u Džinovce sa Albancima. Nismo imali problema, tako je i sada. Nema problema. Niko nije pitao šta radiš ovde ili nešto tome slično, ne...“.

Autor: Refki Alija, Prizren

Odg. urednica: Ivana Ivanović