Uspećemo – samo će to malo da potraje
31. avgust 2017.
Od početka 2015. godine u Nemačkoj je azil zatražilo više od 1,3 miliona ljudi. Pritom se Meklenburg Prednja Pomeranija nije pokazala kao popularna destinacija za izbeglice. Tri četvrtine od skoro 19.000 onih koji su 2015. dobili azil u toj pokrajini, preselili su se u druge krajeve Nemačke, i to pre nego što je kontroverzni pooštreni „zakon o azilu“ stupio na snagu.
Tasnem Almurdi (19), koja je azil dobila u Meklenburgu Prednjoj Pomeraniji, takođe bi želela da ode. Ali ne može, s obzirom na to da podleže novom zakonu. Sirijska tinejdžerka očajnički želi da napusti tu nemačku pokrajinu, ali zakon nalaže da u njoj mora da ostane najmanje tri godine.
„Život ovde je najgora stvar na svetu. Imam mnogo prijatelja koji žive na zapadu Nemačke i koji se tamo ne osećaju kao stranci. Šokirana sam količinom netrpeljivosti prema strancima od ljudi koji ovde žive.“
Rene Furverk je mentor u Savetu za izbeglice u Meklenburgu Prednjoj Pomeraniji. On izbeglice, uključujući i Tasnem, informiše o njihovim pravima u vezi sa azilom. „Ovde u Evropskoj uniji imamo slobodu kretanja i smatram da je nije dobro zadržavati ljude protiv njihove volje. Umesto toga, trebalo bi da se uloži više napora da se ova mesta učine privlačnijim za izbeglice i to kroz integracionu politiku, učenje jezika i kontakte s članovima njihovih porodica kod kuće.
Kursevi jezika
Pokrajine na istoku Nemačke poznate su po lošem odnosu prema strancima. Istovremeno na zapadu – u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija gde živi 17 i po miliona ljudi što je više nego u celoj bivšoj Istočnoj Nemačkoj – živi takođe i više od pola miliona ljudi turskog porekla. Ta pokrajina je privlačna i za izbeglice.
„Ljudi imaju predubeđenje da je istok pun nacista“, kaže Rene. U bivšoj Zapadnoj Njemačkoj postoji mnogo duža tradicija useljavanja. „Ipak, neki Sirijci čak vole što su ovde. Ukoliko odu npr. u Bohum (u Severnoj Rajni Vestfaliji), sve im je dostupno na arapskom jeziku. Ovde moraju da nauče nemački, što znači da bolje mogu da se uklope i da imaju više kontakata s ljudima“.
Naravno, mlađe izbeglice lakše nauče nemački na časovima jezika, odnosno na intenzivnim kursevima u posebnim odeljenjima, ali u okviru običnih nemačkih škola. I uprkos tome što je jezik dovoljno dobro savladala i može da komunicira, Tasnem se teško uklapa. „Najbolje je kada mi se ljudi uopšte ne obraćaju. Kad mi se obrate, oni mi govore ružne reči, toliko ružne da ne mogu čak ni da vam ih ponovim. To čujemo stalno – na ulici, u školskom dvorištu. To je zato što nosim hidžab. Moram s tim da se nosim, odavde ne mogu da se preselim. Želela bih, ali ne mogu“.
Teško je proceniti da li je njeno lično iskustvo pokazatelj šireg problem netolerancije prema izbeglicama. U Meklenburgu Prednjoj Pomeraniji podrška Angeli Merkel je opala, to potvrđuju rezultati prošlogodišnjih pokrajinskih izbora na kojima je CDU – kancelarkinu stranku koja je u pokrajini do tada bila druga po popularnosti – pretekla desničarska Alternativa za Nemačku (AfD). Ipak, sada je podrška Merkelovoj ponovo porasla – kako u toj pokrajini, tako i u Nemačkoj generalno – što bi moglo da ima veze sa smanjenim broja izbeglica koje dolaze, kao i sa nešto oštrijom izbegličkom politikom.
Nepoželjni
U centru koji vodi grupa „Alep“ u berlinskoj četvrti Nojkeln, gde žive mladići između 16 i 20 godina i koji su u Nemačku došli bez pratnje, vlada mir – kao nakon bure. „Alep“ im obezbeđuje ljude koji im pomažu da se snađu u kompleksnom birokratskom sistemu Nemačke ili da dođu do adekvatne zdravstvene nege. Cilj je da se tim mladićima pomogne da se u potpunosti osamostale i da postanu ravnopravni članovi nemačkog društva.
Socijalni radnik Jonas Gugel kaže da je situacija sada daleko bolja u odnosu na „katastrofalnu jesen 2015“, kada je bilo mnogo manje resursa za pružanje takve vrste pomoći izbeglicama. Ipak, izbeglice se i dalje suočavaju s različitim izazovima – posebno kada nemaju regulisan pravni status. To ograničava njihove mogućnosti za zaposlenje i pristup tržištu rada. Pored emocionalne traume kroz koje su prošli na putu do Nemačke, jedan od najvećih izazova za mlade ostaje odvojenost od njihovih porodica.
„Oni ne znaju šta se dešava s njihovim bližnjima, da li su u životnoj opasnosti“, objašnjava Jonas. „To je veliki pritisak za mladu osobu – s jedne strane strah od toga šta im se može desiti, a s druge očekivanja koja su im nametnule porodice kod kuće“.
Jedan od Jonasovih štićenika, Fajez Sukareih, morao je da napusti svoju porodicu u Damasku i sa 16 godina je stigao u Nemačku. Sada ima 20 godina i tečno govori Nemački. Jezik je naučio na kursevima. Trenutno se obučava za poslove keteringa jer želi da u Berlinu otvori nemačko-sirijsku prodavnicu slatkiša.
Umesto preškolovavanja – dosađivanje
Nakon što je krajem 2014. stigao u Nemačku, Fajez je prve dve godine proveo u berlinskoj četvrti Celendorf, gde su, kaže, njegovi nemački vršnjaci bili „neverovatno prijateljski nastrojeni“. Ipak, on smatra da se stav prema izbeglicama promenio otkako je Merkelova pre dve godine otvorila granice za veliki talas izbeglica. Uprkos tome što sada živi u četvrti Nojkelnu gde izbeglice čine preko 40 odsto stanovnika, on se otada više ne oseća dobrodošlo.
„U početku sam osećao da sam prihvaćen, ali sada više nije tako. Ljudi u Berlinu su bili mnogo više prijateljski nastrojeni prema nama, ali sada smo gurnuti u stranu. Oni više ne žele da imaju ništa s nama“.
Fajez veruje da je ta promena u ponašanju rezultat ne samo povećanog broja izbeglica koje su u Nemačku stigle nakon 2015, već i terorističkih napada u Evropi. „Oni su zabrinuti zbog naše vere, misle da smo povezani s tzv. ’Islamskom državom’. Moja crna kosa jasno odaje me ko sam i sada mi govore: ’Beži od mene, šta ćeš ovde?’ Zbog prezimena ne mogu čak ni da nađem stan.“
Zemlja imigranata
Socijalni radnik Jonas veruje da nedostatak diskusije u javnosti otežava integraciju. „S jedne strane imate AfD, a s druge strane organizacije kao što je npr. ’Mreža bez granica’. I ukoliko neko u javnosti na primer kaže da nije baš siguran u vezi s ograničavanjem broja izbeglica, on se onda odmah smešta među AfD-ovce. To je zaista pokazatelj nedostatka zdrave debate.“
Ipak, savetnik za izbeglice Rene Furverk iz Vizmara nada se da će Nemačka naći način da krene napred: „Nemačka je uvek bila imigrantska zemlja, čak i ako ljudi to ne žele da čuju. Kultura drugih za mene je bogatstvo i Nemačka je mešavina mnogih stvari, mnogih kultura. Uvek kažemo da ljudima iz Meklenburga Prednje Pomeranije treba nešto više vremena da se naviknu na bilo šta. Oni su uvek pomalo u zaostatku. Mi ćemo uspeti, samo što će to malo da potraje.“