Ustavni sud Nemačke proverava ulogu ECB

Bila je to najveća tužba Ustavnom sudu u istoriji Savezne republike Nemačke. Tužbi protiv stalnog Evropskog fonda za spas evra (ESM), koju su podneli brojni profesori i poslanici, priključilo se tokom prošle godine više od 37 000 građana. Doduše, sud je po hitnom postupku dao zeleno svetlo za ESM, ali nije skrivao svoje sumnje prema kursu Evropske centralne banke. U glavnom postupku, koji 11. juna počinje saslušanjem, Sud želi da ispita da li je Evropska centralna banka, prilikom spasavanja evra, prekoračila svoj mandat.

Pri tome su Centralna banka Nemačke i Evropska centralna banka preko svojih stručnih ekspertiza već bile razmenile svoje stavove. Centralna banka Nemačke se pre svega žalila na tzv. OMT program Evropske centralne banke, koji je usvojen u septembru prošle godine, i prema kojem državne obveznice zemalja koje su u krizi u krajnjem slučaju mogu biti otkupljene u neograničenom obimu.

Evropska centralna banka, prema mišljenju Nemačke centralne banke, ciljano kupuje obveznice lošeg boniteta i povećava rizike. Time je ECB, kako se navodi, konačno napustila svoj mandat koji podrazumeva održavanje stabilnosti novca. To mišljenje deli i ekonomista Joahim Štarbati, koji je jedan od tužilaca: „To nije u mandatu Evropske centralne banke. U Mastrihtskom ugovoru stoji da je zadatak Evropske centralne banke stabilizacija valute, a ne stabilizacija evrozone.

Sličnu argumentaciju je u svom dopisu Ustavnom sudu iznela i Centralna banka Nemačke. Zadatak Evropske centralne banke nije u tome da garantuje trenutni sastav monetarne unije, navodi Nemačka banka.

Više od pravnog cepidlačenja

Frank Šorkopf, pravnik za evropska pitanja i autor ekspertize Evropske centralne banke, takođe se poziva za Ugovor EU, ali pri tome izvodi drugačiji zaključak: Budući da je održavanje finansijske stabilnosti takođe zadatak ECB, onda i kupovina državnih obveznica, koja služi tom cilju, spada u mandat Evropske centralne banke.

Prema Ugovoru EU, Centralna banka ne sme direktno da kupuje obveznice država evrozone i na taj način se baviti finansiranjem država. Od izbijanja krize, Evropska centralna banka akumulirala je više od 200 milijardi evra obveznica ugroženih zemalja evrozone. Za Joahima Štarbatija ne igra nikakvu ulogu to da li su obveznice kupljene direktno od države ili od banaka. Za njega je sigurno sledeće: „Da Evropska centralna banka ne sme tek tako sama od sebe da kupuje obveznice, da ona time krši svoj mandat“ – što ona ipak čini.

Ono što zvuči kao pravno cepidlačenje, za Ustavni sud Nemačke je izuzetno važno. Već tokom hitnog postupka zaključeno je da je kupovina na finansijskim tržištima, koja se de fakto svodi na finansiranje država članica evrozone od strane ECB „na mala vrata“, protivna evropskom pravu. I dok predsednik Centralne banke Nemačke Jens Vajdman upozorava na opasnost finansiranja država, Hening Fepel, iz Instituta za svetsku ekonomiju iz Hamburga, ne prepoznaje skriveno finansiranje država jer „je valuta bila na kocki i jer je bila ugrožena stabilnost finansijskih tržišta. S obzirom na to, bilo je ispravno da ECB interveniše.“

Fepel međutim u jednom drugom pitanju daje za pravo Centralnoj banci Nemačke i drugim kritičarima Evropske centralne banke, a to je da je ECB prilikom spasavanja evra došla u opasnost da izgubi nezavisnost: „U trenutku u kojem ona stalno mora da interveniše ona postaje sve manje nezavisna. U trenutku u kojem postaje sve manje nezavisna, ona postaje i sve slabija.“

Ostaje da se sačeka odluka Ustavnog suda Nemačke, odnosno da li će ta najviša sudska instanca u zemlji dati za pravo nacionalnoj Centralnoj banci ili pak Evropskoj centralnoj banci.

Autorke: Žang Danhong / Zorica Ilić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković