Utaja poreza „omiljeni sport“ Nemaca

Kod pevača Fredija Kvina radilo se o sumi od 900.000 evra. Bivši menadžer Nemačke pošte Klaus Cumvinkel utajio je skoro milion evra, a teniska zvezda Boris Beker čak 1.700.000 evra. Pri tom nije reč o njihovim prihodima, već samo o sumama koje su bili dužni da uplate na račune nemačkih poreskih organa i zbog čega su se našli na optuženičkim klupama.

Predsednik fudbalskog kluba Bajern iz Minhena tako bi mogao da se nađe u društvu poznatih, ako ga sud na kraju proglasi krivim. Uli Henes izneo je milione iz Nemačke u jednu švajcarsku banku i na taj način izbegao plaćanje poreza u iznosu od preko tri miliona evra.

Taj slučaj izazvao je veliku pažnju nemačke javnosti. Da li bogati izbegavaju svoje obaveze prema društvu? Da li obični radnici ispadaju najgluplji jer im država odmah odbija porez od plate?

Koliki je porez„pravedan“?

Dobra sirotinja i zli bogataši? Stvari nisu tako jednostavne, upozorava ekonomista Gebhart Kirhgesner sa Univerziteta Sent Galen. On doduše kod mnogih imućnih ljudi uočava mišljenje da „plaćaju previše poreza i da država nema prava da od njih toliko traži“.

„Međutim, utaja poreza nije 'privilegija' samo bogatih – nje ima kod svih slojeva stanovništva“, tvrdi Kirhgesner. Kada se povede reč o utaji poreza, tu se ne radi samo o milionima u švajcarskim bankama ili o „firmama u poštanskom sandučetu“ na Bahamima. Tu su i sporedni poslovi koje obični građani ne prijavljuju poreskim organima, ili male prevare prilikom podnošenja godišnjeg poreskog obračuna.

„Kada unajmim nekog zanatliju da mi okreči sobu, i to platim 'na crno', onda se tu radi o maloj svoti poreza koju sam utajio. Mnogi ljudi u takvoj situaciji nemaju veliku grižu savesti“, upozorava taj stručnjak.

Lako je štedeti na porezu

Međutim, mnogo takvih malih iznosa na kraju se sabere u jedan veliki. Udruženje knjigovođa Nemačke procenjuje da na taj način država godišnje ostane bez oko 30 milijardi evra. Da li su Nemci zaista „nacija utajivača poreza“?

Predsednik Saveza poreskih obveznika Rajner Holcnagel ne veruje da je moral Nemaca toliko loš. „Ipak, ne smi se potceniti to da veoma komplikovan poreski sistem doprinosi utaji poreza“, kaže on. Brojni paragrafi nemačkog zakona o porezu, posebni članovi tog zakona i mogućnost pozivanja na različite izuzetke, olakšavaju mogućnost da se tu i tamo prevari poreska služba.

Apsurdni rashodi države

On veruje da postoji još jedan razlog zbog kojeg Nemci izbegavanje plaćanja poreza smatraju nekom vrstom takmičenja odnosno „sporta“. Mnogi imaju utisak da država novac, koji uzima građanima ne troši pravilno. Savez poreskih obveznika u svojoj „Crnoj knjizi“ svake godine objavljuje listu slučajeva u kojima se državni novac rasipa. Na toj listi se nađu i bizarni primeri poput gradnje mosta za slepe miševe u švapskom gradu Biberahu.

Mnogi ukazuju na Švajcarsku kao primer. Tamo građani učestvuju u odluci koliko poreza će plaćati i zašta se taj novac troši. Gebhard Kirhgesner dugo godina živi u toj zemlji. On, i kao građanin i kao stručnjak, vidi prednosti takvog sistema: „Postoje istraživanja koja pokazuju da direktna demokratija vodi ka većem poreskom moralu.“ Švajcarski model se isplati. To je pokazalo istraživanje u 148 opština u toj zemlji. „Što je veće učešće građana u radu opština, to je manji opštinski dug po glavi stanovnika“, kaže Kirhgesner.

Koliko države nam je potrebno?

Politikolog Tomas Riksen sa Univerziteta u Bambergu ne veruje da je to razlog zbog kojeg su Švajcarci pošteniji u plaćanju poreza. On sumnja da veće učešće u donošenju odluka predstavlja ultimativno oružje u borbi protiv utaja. Misli da treba otvoriti opširnije diskusije o tome šta su to javna dobra i zbog čega su ona potrebna svim građanima. Proteklih godina javnost je državu i njene funkcije posmatrala sve kritičnije i više poverenja posvećivala tržištu: „Tako je stvorena ideološka osnova za tvrdnju da državni organi ne moraju da budu razvijeni, jer uopšte nije ni poželjno da ti organi države budu jaki i sposobni da deluju“, kaže Riksen.

Poželjno bi, dodaje on, bilo i više transparentnosti o tome kako je raspoređen teret. „U Švedskoj, na primer, svako može da sazna koliko poreza je platio njegov komšija“, navodi Riksen. Iako su porezi u skandinavskim zemljama mnogo veći, tamo je i „poštenje“ građana u odnosu na zahteve države mnogo veće. Da li se poreski sistem doživljava kao pošten ili nepošten, zaključuje taj politikolog, ne zavisi od visine poreza, već od toga da li se zakon primenjuje isto na sve. U Nemačkoj tu postoji veliki problem. Poreska služba je loše opremljena, premalo je inspektora koji mogu da budu za petama svim prevarantima.

Rajner Holcnagel veruje da kako je pozitivan signal to sve veći broj poznatih osoba poput Ulija Henesa ili feministkinje Elis Švarcer same prijavljuju svoje prevare. „Očigledno je javna diskusija o tome doprinela da se na delo utaje poreza ne gleda kao na krivično delo kojem treba progledati kroz prste“, zaključuje predsednik Saveza poreskih obveznika Nemačke.

Autori: Žanet Zajfert / Azer Slanjankić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković