Utočište samo za bogate izbeglice

Mnoge arapske vlade našle su se na meti kritika, jer u tim zemljama ne postoji jasna politika za prijem izbeglica. Zato brojne izbeglice, u nedostatku perspektive u tom regionu, utočište traže na evropskom kontinentu. Prema navodima Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR), većina sirijskih izbjeglica je, doduše, primljena u susednim državama – Jordanu i Libanu, zemljama koje i same imaju ekonomskih problema, a i Turska je primila stotine hiljada sirijskih izbeglica, ali bogate arapske države, posebno one iz Persijskog zaliva, očigledno su po tom pitanju uzdržane.

Nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel je, tokom svog putovanja kroz taj region u martu, zatražio od arapskih zemalja Persijskog zaliva da izbeglicama iz Sirije i Iraka pruže bolje uslove za život. To pokazuje koliko se evropske zemlje nadaju da zemlje će Persijskog zaliva početi da igraju veću ulogu u suzbijanju izbegličke krize.

Daju novac, ali ne žele da prime izbeglice

Saudijski novinar i analitičar Sulejman al-Ukvaili u razgovoru za Doj;e vele priznaje da su zemlje Persijskog zaliva „u poređenju s Jordanom i Libanom primile samo mali broj izbeglica“. Ali to ne znači, dodaje on, da uopšte nisu pomogle. Vlade tih zemalja su drugim zemljama isplatile „milijarde dolara“ za pomoć arapskim izbeglicama, kaže taj analitičar i dodaje da su održane brojne donatorske konferencije u cilju pomoći sirijskim izbeglicama, poslednja u martu ove godine u Kuvajtu.

Ali uprkos obećanju o isplati 3,8 milijardi dolara za pomoć sirijskim izbeglicama, na toj konferenciji nijedna zemlja Persijskog zaliva nije iskazala spremnost da primi izbeglice na svojoj teritoriji. I za Arapsku ligu je dovoljno bilo to da naftom bogate zemlje iskažu spremnost za finansijsku pomoć, naročito kada je reč o Kuvajtu koji je donirao pola milijarde dolara. Ali ni Kuvajćani ne smatraju da potrebno da sačine zajednički, arapski koncept ili obavezujući mehanizam za rasterećenje izbegličkog problema.

Strah od uvoza sukoba?

Više od milion Sirijaca je, prema navodima UNHCR-a, pobeglo u Liban. Time je ta zemlja u odnosu na broj stanovnika, država s najviše izbeglica na svetu. Al-Ukvaili veruje da uzdržanost zemalja Persijskog zaliva prema izbeglicama ima veze sa „strahom od uvoza krize“. Arapske zemlje doživljavaju snažne prevrate i zato se zemlje Persijskog zaliva plaše da bi konflikti mogli da se prenesu na njihovim teritorijama, objašnjava al-Ukvaili.

Egipćanin Mutaz Salama iz kairskog centra za strateške studije „Al-Ahram“ u razgovoru za DW ocenjuje da je aktuelna politika zemalja Persijskog zaliva po pitanju izbeglica utvrđena u februaru 2012. kad je nekoliko Sirijaca u Ujedinjenim Arapskim Emiratima demonstriralo protiv sirijskog predsednika Bašara al-Asada. Vlasti su zatim demonstrantima oduzele dozvolu boravka i proterali ih iz zemlje. Mnoge nevladine organizacije to su kritikovale, prije svega „Hjuman rajts voč“ (Human Rights Watch).

Investitori da, izbeglice ne

Uprkos pozivima Ujedinjenih nacija upućenim vladama tog regiona da pruže utočište izbeglicama iz Sirije i drugih arapskim zemalja, monarhije Persijskog zaliva odbijaju da prime izbeglice. Ali ne sve. Posmatrači kritikuju to što te zemlje ne primaju izbeglice kojima je preko potrebna pomoć, ali su istovremeno dobrodošle bogatije izbeglice.

Saudijski publicista Al-Ukvaili ističe da je faktor bezbednosti samo jedan od mnogih aspekata koji igraju ulogu za zemlje Persijskog zaliva. On navodi da jednostavno postoje interesi kojima se tamošnja politika rukovodi i da se bogatima otvaraju vrata jer žele da ih pridobiju kao investitore. Onaj ko ima novca, u Persijskom zalivu je dobrodošao – zato su te zemlje „fleksibilne“ i u tom slučaju im nije bitna nacionalnost, kaže Al-Ukvaili. Investitori su uvek dobrodošli i to je dovelo do „nesporazuma“ da se primaju samo bogate izbeglice, ističe taj saudijski novinar.

„Samovoljna i haotična politika“

Mutaz Salama u tome, naprotiv, vidi „nedostatak jasnog arapskog koncepta za prijem, integraciju i raspoređivanje izbeglica, što je dovelo do katastrofalne situacije arapskih izbeglica u arapskim zemljama“. Od vremena talasa palestinskih izbeglica 1948. godine, preko stalno ponavljajućih arapskih kriza, pa do aktualnog bekstva miliona Sirijaca u susedne zemlje, arapske zemlje nisu pripremile nikakve mere za takve slučajeve i vodile su samovoljnu i haotičnu politiku, ističe Salama.

„Amnesti internešenel“ (Amnesty International) nedavno je, u jednom saopštenju, naveo da je šokiran zbog toga što bogate arapske zemlje, naročito one iz Persijskog zaliva, ne primaju sirijske izbeglice. Upravo te zemlje trebalo bi da „zbog svoje jezičke i religijske povezanosti sa izbeglicama budu prve koje će da pruže utočište ljudima koji beže od tlačenja i ratnih zločina“, poručuje ta organizacija za borbu za ljudska prava.