Utočište za bekstvo od prisilnog braka

Eva iz bezbednosnih razloga ne želi da otkrije svoje prezime. Ta plavuša od oko 50-ak godina vodi berlinsku ispostavu „Papatyje“, međunarodne organizacije koja pruža zaštitu i pomoć devojkama i mladim ženama sa migranstkom pozadinom.

U Nemačkoj se „Papatya“ pre svega brine o devojkama iz turskih, kurdskih i arapskih porodica koje se boje da će postati žrtve osvete zbog ukaljane časti. U Francuskoj se toj organizaciji većinom obraćaju za pomoć žene severnoafričkih korena, u Velikoj Britaniji mlade žene pakistanskog porekla.

Organizacija uvek ima posla. Prošle nedelje obratila im se jedna mlada žena sa zapada Nemačke, priča Eva. Bila je verena i kod kuće zlostavljana. „Njeni roditelji doslovno su je zatvorili“, priča šefica berlinske ustanove: „Iskreno rečeno, način na koji su s njom postupali graniči se sa mučenjem. Porodica joj je pretila da će je ubiti ako se ne uda za čoveka kojeg su joj roditelji izabrali.“ Mlada žena na to nije htela da pristane. Za „Papatyju“ je doznala od socijalne radnice u svojoj školi.

Poslednja šansa

Ova devojka, kao i još 65 drugih koje „Papatya“ godišnje prihvata, predstavlja uglavnom manjinu. Većina turskih i arapskih devojaka nikada neće morati da zatraži pomoć od te humanitarne ustanove. Ali za malu grupu zlostavljanih i maltretiranih devojaka „Papatyja“ je, kaže Eva, Poslednja šansa za spas.

Eva se još dobro seća jedne mlade Iračanke koja je preko s njom uspostavila kontakt elektronskom poštom. Živela je sa svojom porodicom u Nemačkoj dok je roditelji nisu poslali natrag u Irak jer je odbijala da se uda za čoveka koga su joj oni odabrali. Ona je pak, po svaku cenu želela da se vrati u Nemačku. Imala je nemački pasoš, ali porodica ga joj je oduzela nakon što su je prisilno prokrijumčarili iz Nemačke. „U tom slučaju zamolili smo nemačku ambasadu u Iraku da se uključi. Tamo su joj izdali novi pasoš i čak su joj platili avionsku kartu za povratak u Nemačku“, priča Eva. Nakon toga devojka je odmah smeštena u jednu od „Papatyjinih“ ženskih kuća.

„Papatya“ tesno sarađuje sa berlinskim ustanovama za zaštitu dece. Glavni grad nemačke smatra se pionirom po pitanju ponuda za devojke sa migrantskom pozadinom. Berlinski SOS-telefon za zaštitu dece odnedavno nudi i savetovanja na turskom i arapskom.

Put bez povratka

SOS-telefoni i ustanove za pomoć u krizama su, međutim, samo jedan aspekt, kaže Eva. Uliti mladim ženama, žrtvama porodičnog nasilja, samopouzdanje i snagu – to je proces koji dugo traje. Na kraju krajeva one same moraju da odluče hoće li se u njega upustiti. Za jednu mladu ženu se može reći da je stala na sopstvene noge ako godinama živi sama i ako je završila neku školu. Ako onda odluči da se vrati porodici, objašnjava šefica ženske kuće u Berlinu, onda se obično promeni i dinamika unutar porodice. Roditelji i drugi članovi obično shvate da je ćerka postala samouverenija i jača i da neće pristati na ugnjetavanje.

Međutim, smatra Eva, jedini pravi put je – više nikada se ne vratiti u takvu porodicu. Na to se odlučuje oko polovina devojaka koje se za pomoć obrate „Papatyji“ u Berlinu. Druga polovina, nakon nekoliko sedmica, počinje da veruje da bi porodica mogla da promeni svoje stavove. A takve drastične promene se u tako kratkom roku ne mogu očekivati, tvrdi Eva. Iz sopstvenog iskustva može da kaže da porodice te devojke, nakon njihovog povratka, ponovno počinju da ih zlostavljaju.

Strah za život

U najgorem slučaju, devojke moraju da strahuju za sopstveni život. Eva i njen tim već su imali posla i sa ubistvima zbog ukaljane časti. Eva se dobro seća jedne 15-godišnjakinje. „Njeni roditelji su nam obećali da je neće prisiljavati da se venča sa svojim rođakom. Čak su potpisali i ugovor sa ustanovom za zaštitu dece.“ Devojka je ostala četiri nedelje u ženskoj kući i potom se vratila svojoj porodici. Eva je nakon toga s njom izgubila svaki kontakt.

Četiri sedmice nakon toga porodica je devojku poslala u Tursku. Prisilili su je da se uda za jednog rođaka koji ju je zlostavljao. Devojka je uspela da pobegne natrag u Nemačku gde su joj njeni roditelji rekli da mora da se vrati mužu. Ona je to odbila, upoznala je drugog muškarca i razvela se od svog rođaka. „Bivši muž ju je, nešto kasnije, usred bela dana, ubio na ulici“, priča Eva.

Taj slučaj je ekstreman i pre je izuzetak nego pravilo, ukazuje šefica humanitarne ustanove u Berlinu. Njoj je u više slučajeva uspevalo da poništi brakove, ali uticati na to da se u potpunosti promene stavovi i način razmišljanja ljudi – to je, naglašava, mnogo teže.

Autori: Mihael Skaturo / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković