Utoja i Oklahoma – dva različita masakra

Nemački i svetski mediji su posle atentata u Oslu i masakra na ostrvu Utoji odmah izvukli paralelu između tih zlodela i atentata u Oklahoma sitiju 1995. godine (168 mrtvih, 800 ranjenih). Paralela je u tome što su oba zločina delo „unutrašnjih neprijatelja“ koji su svrstani u red ekstremne desnice. Pre eksplozije u Oklahomi, u SAD nije bilo napada domaćih terorista, a takve napade većih razmera ne pamti ni Evropa: terorizam u svesti Starog kontinenta postoji gotovo isključivo kao delo levičarskih ekstremista, Crvenih brigada i RAF-a, „urbane gerile“ koja se borila protiv konzervativnog kapitalizma. To ih bitno razlikuje od desničara poput Andersa Brejvika, koji se, kako piše u svom manifestu, „protivi globalnom kapitalizmu i globalističkim firmama koje imaju preveliki politički uticaj“, ali podržava „kapitalističke principe na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou“.

Samouci

Konzervativni desničarski teroristi Brejvik i Timoti Mekvej (napadač iz Oklahome) su, kako stvari stoje, desnoekstremni samouci, sa nekolikim zajedničkim crtama, poput ljubavi prema oružju, ali i izbegavanja aktivnog učešća u radu desnoekstremnih organizacija. No, u medijskoj slici ovih ubica vidljive su i poprilične razlike: Timoti Mekvej je posle izvedenog atentata pobegao i uhvaćen je zahvaljujući slučaju – u rutinskoj policijskoj kontroli vozila. Mekvej se borio protiv američke države a sebe je – tek više godina posle svog zlodela, u zatvoru – okarakterisao kao pristalicu desnog, neokonzervativnog libertarizma. Teško je reći da li bi, da nije uhvaćen, nastavio svoju borbu. Andres Brejvik je, međutim, stilizovao sebe kao borca iza koga stoji čitava ideologija. Ne našavši delo koje bi mogao da sledi u potpunosti, napisao ga je sam – i objavio na internetu.

Manifest na engleskom

Za njegov manifest karakteristično je da nije napisan na norveškom, već na engleskom jeziku. Gramatika i pravopis teksta su neočekivano čisti, gotovo besprekorni, što navodi na pomisao da je dobro pregledan, i na pitanje: da li je na delu bio i neki lektor, ili više njih? Agencija AP je prenela da je Brejvik neke delove svog manifesta prepisao od jednog drugog atentatora, naime, američkog matematičara Teda Kacinskog. Ovaj je između 1978. i 1995. na adrese različitih ličnosti u SAD poslao 16 pisama-bombi koja su ubila ukupno troje a ranila 23-oje ljudi. 1995. je poslao uredništvima više listova i časopisa svoj manifest pod naslovom „Industrijsko društvo i njegova budućnost“, uz ponudu da će obustaviti atentate ukoliko ga objave. Manifest su potom objavili Njujork tajms i Vašington post. Taj tekst je imao oko 100 strana – doktor nauka i profesor univerziteta u Berkliju Kacinski je bio svakako jezički potkovan, ali visoka pismenost Brejvikovog manifesta se ne može tumačiti samo malobrojnim pasažima teksta preuzetim od Kacinskog.

Različite vrste mržnje

Prema vladajućim medijskim slikama Timotija Mekveja i Andresa Brejvika, oni su u sebi gajili mržnju prema različitim grupama. U Mekvejevom svetu, Amerikom su vladali Jevreji, katolici, pervertiti i crnci; Brejvik nema ništa protiv Jevreja, a u svom manifestu piše da mrzi Adolfa Hitlera kao „izdajicu sopstvenog naroda“ koji je „stvorio antievropsku mržnju“ i tako zapravo pomogao da se u Evropi „zapati multikulturalizam“, tako da je Evropa izgubila mogućnost da razvije nacionalne konzervativne politike „slične onima koje danas nalazimo u Južnoj Koreji i Japanu“. U Brejvikovoj poremećenoj ideologiji, glavni neprijatelji evropskog društva su muslimani. Inače, i jedan i drugi terorista umeju i da pogreše: Mekvej je uhvaćen zbog neopreznosti, jer je vozio automobil kome je otpala jedna tablica, što je zapelo za oko saobraćajnoj policiji; Brejvik je, kako sam kaže, „zakasnio“ u dolasku na ostrvo Utoju, iako je svoje zlodelo planirao devet godina.

Otvorena pitanja?

Brejvika, međutim, do hapšenja nije dovela greška, već namera. Norveška policija je prenela da se u ovom trenutku, između ostalog, bavi i pitanjem: da li je masovni ubica imao saučesnike? Prilikom saslušanja, Brejvik je navodno pomenuo da je imao saradnju sa „dve ćelije“ koje su planirale slične napade. Otvoreno je i pitanje da li je na samom ostrvu Utoji pucao sam, jer je 76 žrtava veoma veliki broj kada se ima u vidu da su ljudi bežali na sve strane u paničnoj borbi za goli život. Norveški list VG objavio je svedočenje jednog preživelog koji je rekao da „mu izgleda kao da su pucale dve osobe“, i preneo da su drugi svedoci čuli pucnje sa dva različita mesta na ostrvu. List „Telegraf“ je objavio i podatak da je ugledni voditelj TV-stanice „Channel 4“, Džon Snou, još u petak uveče (22. jula, na dan atentata) saopštio da je policija, kada je stupila na Utoju, oslovila atentatora po imenu i javno postavio pitanje: kako to da je policija znala ime ubice pre hapšenja?

Terorizam i patologija

Sličnosti između zlodela Timotija Mekveja i Andersa Brejvika ogledaju se pre svega u poremećenim psihama kombinovanim sa „domaćim terorizmom“ usmerenim protiv vlasti – nju su obojica smatrali izdajničkom i udvoričkom spram društvenih grupa koje su mrzeli. I pored toga, njih dvojica se ne mogu bezuslovno porediti: Mekvej je izveo bombaški atentat i pobegao, a Brejvik je, prema dosadašnjim saznanjima koja prenosi većina medija, posle atentata u Oslu pošao u ubilački pohod sa namerom da se posle njega upiše u istoriju svojim patološkim poukama o društvu (posle hapšenja, izrazio je želju da se obrati javnosti). Ono što je zajedničko njihovim zlodelima jeste upravo ta nedokučivost patološkog zla usmerenog protiv svojih sugrađana, kao i medijska slika napada koji su u oba slučaja izvedeni u najmiroljubivijim i najotvorenijim sredinama našeg sveta, stavljajući njihove stanovnike – u poslednjem slučaju čitavu Evropu – pred težak zadatak da očuvaju svoje vrednosti u teškim vremenima.

Autor: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević