Uzorna zemlja na ivici ponora

Silijana je gradić oko 130 kilometara jugozapadno od glavnoga grada Tunisa. Ima nešto manje od 40.000 stanovnika i jednog velikoga poslodavca. Drekslmajer je nemačka firma koja proizvodi kablove za automobilsku industriju. U fabrici radi 3.000 ljudi. Ostali stanovnici nadaju se boljim vremenima. Ali ona nikako da stignu.

Bujemaa Ajari je sitan, mršav čovek. Poziva nas u svoju skromnu kućicu kako bismo napravili intervju. I onda priča o svom sinu. Poslao ga je na fakultet u Tunis, ali on se nije baš najbolje snašao. Prekinuo je studiranje i počeo da traži posao. Jednog dana javio se iz susedne Libije i rekao da je tamo pronašao posao. Nakon toga, otac dugo nije ništa čuo o sinu, sve dok jednoga dana nije zazvonio telefon. Tvoj sin je u zatvoru u Siriji, rečeno mu je. Priključio se pobunjenicima protiv Asada, ali je uhapšen kada je stigao u tu zemlju. Otac Ajari bio je potpuno iznenađen. „To je bio šok. Mi nismo nikakvi ratnici, našoj porodici je nasilje strano.“ Njegov sin je već tri godine u zatvoru. Ajari se žali da ni sirijska, ni tuniska vlada ne čine ništa kako bi mladić izašao iz zatvora.

Bez posla, bez perspektive

Pridružuje nam se i Gajet Ajari, jedan od sinova. Kao i brojni drugi u stanovnici Silijane, i on je bez posla. Gajet otvoreno kaže da islamistički aktivisti po Silijani traže ljude kao što je on koje žele da regrutuju za borbu. „Ovde svako svakoga poznaje, ovo je mali grad“, kaže on. Ali, u internet-kafića ponekad dođe neko ko podstiče ljude da pogledaju internet-stranice radikalnih organizacija – stranice na kojima se priča o džihadističkom životu, o tome da se oni bore za pravednu stvar, da zarađuju novac i da rade nešto što ima smisla, za razliku od beskorisnog sedenja u Silijani.

Radikali traže mlade ljude bez posla, bez novca i bez perspektive. Toga je svesna i vlada u Tunisu. Premijer Habib Esid ovako to opisuje: „Praznina koju tuniska omladina proživljava već nekoliko godina, dovela je do toga da se mladi ljudi radikalizuju.“

Radikali vrbuju nezaposlene

Trajno visoka nezaposlenost, vrlo raširena korupcija, izostanak neophodnih reformi, besmisleni politički sukobi – sve to je plodno tlo za radikalizaciju mladih ljudi. Tunis oseća posledice. U muzeju Bardo u Tunisu na nekim vitrinama se i danas vide rupe od metaka. Nastale su kad su u martu dva atentatora napala posetioce i ubila 20 ljudi. Tri meseca kasnije, jedan atentator na hotelskoj plaži u Suseu ubio je 39 ljudi. Krajem novembra, prilikom napada na autobus predsedničke garde u glavnom gradu, poginulo je 12 ljudi.

Cilj tih napada jeste da se destabilizuje zemlja. Vlada uzvraća racijama, hapšenjima i pojačanim prisustvom vojske, ali do sada ne uspeva da mladim ljudima pruži perspektivu.

Zato radikalni vrbuju nezaposlene i u provincijskom gradiću Silijani. Na pitanje kako u naći posao, mladi Gajet Ajari odgovara: „Zaboravi to. Ovde nema nikakvog posla. Čak ni kao konobar u kafiću.“