"Vadžda" - prvi film snimljen u Saudijskoj Arabiji

Berlinski producenti Gerhard Majksner i Roman Paul su radili na brojnim filmovima na Bliskom istoku, ali “Vadžda” se dosta razlikuje od ostalih. To je film o jedanaestogodišnjoj devojčici koja prkosi svim društvenim pravilima da bi ostvarila svoj san: da se provoza na svom zelenom biciklu kroz grad Rijad. U konzervativnoj muslimanskoj zemlji, ženama i devojčicama nije dozvoljeno da voze bicikl, ali to nije smetalo Vadždi.

Majksner i Paul su na ovom filmu radili zajedno sa saudijskom režiserkom Haifom Al Mansur, a film se prikazuje u nemačkim bioskopima od četvrtka (5. 9.).

Dojče vele: Kako ste došli na ideju da snimite film i sarađujete sa rediteljkom Haifom al Mansur, koja je studirala film u Sidneju?

Roman Paul: Haifa je zapravo nas kontaktirala. Ona nam je poslala imejl i ponudila nam da budemo deo tog projekta. U stvari, ona je tu ponudu poslala skoro svakoj evropskoj produkcijskoj kući, ali samo smo mi bili zainteresovani.

Da li je bilo teško snimati u Saudijskoj Arabiji? Nijedan igrani film nije sniman tamo, a bioskopi su zabranjeni. I onda dođete vi sa filmom o devojčici koja hoće da se vozi na svom biciklu.

Ovaj film predstavlja izuzetno komplikovan pogled na život u Saudijskoj Arabiji. Za nas je bilo važno da pokažemo kako ljudi tamo žive, šta karakteriše njihov život, kao i to da ne napravimo film koji pokazuje samo represiju sistema. Haifa je prvo želela da snimamo u Emiratima, ali mi smo pitali da li bismo to mogli da uradimo u Saudijskoj Arabiji. Haifa je odgovorila da nema nikakvih zakona koji to zabranjuju, tako da smo otišli tamo zajedno i posetili istočni region i grad Rijad, gde smo se sreli sa televizijskim producentom Amrom Alkahtanijem (napomena: igrani filmovi su zabranjeni u Saudijskoj Arabiji, ali je televizijski program dozvoljen). On je bio siguran da će nam nabaviti odgovarajuće dozvole. I to se i desilo.

Nije tačno da se o društvenim problemima – koji se takođe pojavljuju u filmu – ne raspravlja u Saudijskoj Arabiji. Mi sa Zapada gledamo na te zemlje kao na rigidne i ne preterano dinamične. Ali, Saudijska Arabija je naročito dinamična u svojoj srži. Pošto ne možete tako jednostavno da se spakujete i otputujete tamo, ne možete ni da steknete lične utiske. Ovaj film ima namenu da to promeni. Istovremeno, film je namenjen i saudijskoj publici. Već je prikazan u nemačkoj i američkoj ambasadi u Rijadu. Saudijci su takođe tamo mogli da pogledaju film. Film je prošao kroz saudijski Biro za cenzuru i biće prikazan na televiziji u ovoj zemlji.

Kakvi su Vaši utisci o Saudijskoj Arabiji?

Pre nego što smo otišli, bio sam pomalo uplašen od te zemlje. Zamišljao sam je kao zemlju veoma sumornih boja. Međutim, ljudi su bili veoma srećni, otvorenog uma i druželjubivi prema nama. To nas je iznenadilo. Tamo postoji čitav politički spektar koji ide od levice do desnice. Možete da upoznate ljude veoma različitih shvatanja.

Radnja filma se odvija u Rijadu, ali se ipak u filmu ne vidi mnogo od grada. Da li je Vaša namera bila da pokažete zatvorene četvrti u kojima Vadžda živi?

Nisam imao utisak skučenosti. Radnja se dešava u četvrti grada u kojem Vadžda živi sa svojom porodicom. Zatim, ona odlazi na ekskurziju u stari grad Rijada, zajedno sa Abdulahom. Oni naleću jedno na drugo u tržnom centru. Tržni centri igraju značajnu ulogu u Saudijskoj Arabiji i Saudijci uživaju u njima, pošto tamo nema bioskopa, kafića ili bilo čega sličnog. Tako da film prikazuje veoma drugačije strane Rijada.

Vadždin veliki san jeste da ima zeleni bicikl. Zelena boja simbolizuje nadu, ali je to isto boja saudijske zastave. Šta za Vas znači zelena boja?

Bicikl je zelen. U pitanju je simbol snova koje neko može da dostigne bez povređivanja drugih, čak i u uslovima društvenih pritisaka. Vadžda želi da joj se snovi ostvare. Ona ne dobija podršku i konstantno se susreće sa otporom. Ali, ona ne odustaje od svoje zamisli.

Da li Vadžda pohađa muslimansku ili školu opštog obrazovanja?

To je opšta škola za devojčice, a Vadždino odeljenje je klub Kurana. To možete da poredite sa dramskim klubom u školama ovde. Oni imaju posebno takmičenje koje je predstavljeno u filmu. Bio sam iznenađen kada sam video koliko odlučno nastavnici ohrabruju devojčice da se pridržavaju tradicije. Mislio sam da će devojčice u svojim posebnim školama imati više slobode nego što je imaju van škole.

Ove žene ne šire solidarnost među sobom, kako bi dostigle neki pretpostavljeni stepen slobode u zajednici. Za njih, važno je da tradicija nastavlja da živi, da je devojčice usvoje i da žive po tim pravilima. Haifa al Mansur je rekla da je posvetila film svojim nekadašnjim drugaricama iz razreda. Ona je odrasla u malom gradu. Neke od njenih drugarica su bile luckaste i imale su neobične ideje, želje i snove, ali nijedna od njih nije imala Haifinu tvrdoglavost da ih ostvari, za razliku od nje, koja je postala režiserka. Ostale devojčice su našle svoj put u okvirima tradicionalnog društva.

Kakav uticaj može da ima žena kao što je Haifa al Mansur u Saudijskoj Arabiji?

Saudijska Arabija je delimično zatvoreno društvo. Haifa će sigurno dobiti na značaju tamo kada film bude pušten i kada krene na svoju svetsku turneju. Ona je jedna od saudijskih najizuzetnijih umetnika. Naravno, film će biti kontroverzan.

Autori: Bernd Sobola / Nevena Cukućan

Odg. urednica: Ivana Ivanović