Velika politika preko leđa – izbeglica

Rano ujutru stižu prve izbeglice u improvizovani šator pred samom železničkom stanicom u Hamburgu. Na šatoru je velikim slovima ispisano "NATO je uzrokovao naš beg - tražimo naša prava". U šatoru sedi Frajdej, 31 mu je godina i pre nešto više od mesec dana je stigao u Hamburg iz Italije.

Njegova priča je duga i nevesela: on potiče iz Nigerije i kao mladić je dospeo u Libiju. Tamo je radio kao automehaničar i dobro je živeo. To potvrđuje i njegov prijatelj Afo koji ima sličnu sudbinu: on je pak u Libiju došao iz Togoa i jedan i drugi su u Libiji, za vreme Gadafija, imali sve što im je bilo potrebno.

Ali onda su počeli sukobi i problemi: takvi stranci, koji još imaju i nešto novca, optuživani su da su Gadafijevi plaćenici. Tvrdili su da to nije tačno, ali im nije bilo druge nego da ostave sve što imaju i pobegnu.

Čudni "turisti" u Evropi

Otišli su u Italiju i brzo se ispostavilo da je u tamošnjim izbegličkim logorima čak još gore nego u Libiji. Gotovo dve godine su morali da žive okruženi žičanom ogradom u sve većoj gužvi i nevoljama brojnih izbeglica.

Onda je i Evropska unija obustavila novčanu podršku Italiji za izbeglice, a tadašnji premijer Berluskoni, "rešio" je problem kako je samo on znao: te sirote ljude je proglasio "turistima" u Evropskoj uniji i poslao ih da sami pronađu mesto u Evropi gde žele da žive.

Frajdej se priseća: "Dali su nam nekakve papire i rekli da možemo da idemo u bilo koju drugu zemlju Evropske unije i tamo započnemo novi život." Dobili su i po 500 evra, a izbora ionako nisu imali: "njihov" izbeglički logor, kao i većina drugih u Italiji su jednostavno zatvoreni.

Vlada u Rimu je u međuvremenu odbacila takve tvrdnje, dodavši da izbeglicma nikada nije eksplicitno rečeno da napuste Italiju. Ipak, Frajdej, Afo i mnogi drugi u Hamburgu su živi svedoci da je tako bilo. Zašto su izabrali baš taj grad u Nemačkoj, zapravo ni sami ne znaju. Inače nisu poznavali nikoga u Evropi, a kao što to obično biva, valjda se logorom proširio glas o bogatom lučkom gradu na severu Nemačke. U svakom slučaju, nisu bili jedini - oko tri stotine njih je iz Italije dospelo u Hamburg.

Neželjeni gosti

Ipak, veoma brzo su osetili da su tu - nepoželjni. Još kada su odlučili da borave u nekom parku, brzo je stiglo pismeno upozorenje nadležne gradske službe da će, ako svojevoljno ne napuste park, morati prisilno da ih uklone.

Naravno, Hamburg je primetio da ima nove sugrađane i to takve koji nemaju ništa i nikoga. To je izazvalo i političke rasprave i optužbe kako se pred očima gradskih vlasti odvija "humanitarna katastrofa". Tamošnji senator za socijalna pitanja, Detlef Šele je objavio kako grad "čini sve što može" i kako će se tim ljudima omogućiti neophodan smeštaj "čim se pronađe prikladno utočište".

Ali postoji i zamka u tom "humanom" obećanju: ako Frajdej, Afo i ostale izbeglice "uđu u sistem", onda je jasno šta ih čeka. Oni nemaju pravo boravka u Nemačkoj, ni radnu dozvolu. To znači da će smeti da ostanu najviše šest nedelja - a posle toga?

Afričke izbeglice su postale "problem" kojim se bavi i "velika" politika: Berlin je već bio besan što je Rim dopustio izbeglicama kretanje u Evropskoj uniji, a ove sedmice je Italija konačno pristala da ih opet primi. Po svemu sudeći, nakon što je Berlin obećao barem nekakvu finansijsku pomoć za smeštaj tih nesrećnika.

"Mi smo žrtve vašeg rata!"

To je u skladu sa trenutnim međunarodnim pravom: za izbeglice su odgovorne one države u koju prvo dospeju - dakle, to je Italija. Za Frajdeja i Afoa to nije nikakvo rešenje: "Ako ćemo morati nazad u Italiju, idemo nazad u pakao. Ne znamo, šta će se tamo dogoditi sa nama." Uopšte, čitavu raspravu smatraju nepravednom i ciničnom: jer Evropa je učestvovala u napadima na Libiju koja je i dovela do pada Gadafija - i njihovog neželjenog izbeglištva. Neka im onda Evropa barem malo pomogne da opet stanu na noge.

Zapravo se s njima slaže i Kristijane Šnajder iz stranke Levice: "Nije pravedno što Italija mora da prihvati 60 hiljada izbeglica, a mi u Nemačkoj pravimo dramu oko njih nekoliko stotina. Tu nam je potrebno neko zajedničko, evropsko rešenje."

Ali do evropskog rešenja je još daleko, a Frajdej i Afo su i uprkos svim mogućim lepim rezolucijama o izbeglicama i njihovim pravima, u međuvremenu shvatili, šta je (barem prikrivena) evropska želja: da oni jednostavno nestanu. Najbolje i iz čitave Evropske unije.

Autori: Katrin Erdman / Anđelko Šubić

Odg. urednica: Ivana Ivanović